Hladna okrugla površina lepila mi se za grudi. Nisam voleo površine – naročito ne hladne. Ali izraz izbezumljenosti na licu lekara iz čijih su ušiju izvirali počeci (ili možda krajevi?) stetoskopa terao me je da iz čiste pristojnosti grizem osmeh koji mi se uporno migoljio između usana. Kroz poluspuštene roletne mangupski se provlačio tračak svetlosti; koncentrisao sam se na njegovu pravolinijsku putanju koja se završavala tačno između kazaljki na doktorovom časovniku, odakle je avanturistički menjala svoj smer i konačno se zakucavala u obližnji zid.

„Ali, ali… Vi, Vaše… Kako…“, doktorove ruke su podrhtavale i opasno pretile da izgube svaku kontrolu nad stetoskopom. Nisam više mogao da izdržim. Nasmejao sam se.

Bio je kraj proleća kada su mi zabrinuti lekari saopštili da sam bolestan. Lica skrivenih iza kartona i papira sa rezultatima analiza, ponavljali su da me jedino operacija i dugotrajne terapije možda mogu spasiti. Ni ovo nije bio siguran izlaz, i štaviše, šanse su bile male – rak nije naivna stvar; pa ipak, savetovali su mi da pokušam. Slušao sam ih rasejano kao sedmogodišnjak koji delićem uma prima kritike stroge učiteljice, dok krajičkom oka proviruje kroz odškrinut prozor – jer se bezobrazno blizu izležava zelena livada savršena da se po njoj juri za fudbalskom loptom. Govorili su, a ja sam gledao kroz prozor. Gledao sam kako se prolećno sunce pretapa u letnje, i kako se malene kapi kiše slivaju niz prozorsko okno, ne sluteći da će ih toplota uskoro žedno popiti. Mislio sam na prijatelje iz detinjstva, na planinske vrhove i albume sa starim fotografijama, i na miris prve jutarnje kafe uz koju tako savršeno krcka tost namazan džemom. Mislio sam na porodicu, na moja slikarska platna, nedovršene rukopise i večernje šetnje pored reke. Naravno, i na nju. „Izvinite, ali moram da idem. Zaista žurim. Zbogom!“, izgovorio sam tonom neobično spokojnim za mladog čoveka koji je možda na samrti. Izašao sam i zatvorio vrata. Sve po propisu i bontonu. Nastavio sam život kao da se ništa nije dogodilo. Odbijao sam da verujem da sam bolestan.

Uzoran hrišćanin je sintagma koja se nikada nije mogla vezati uz moju ličnost – nisam verovao u život posle smrti, niti u jedinstvo duše i tela. Ipak, uvek sam gajio potajnu sumnju (ili je možda bolje reći – nadu), da otkucaji srca, pulsiranje krvi kroz vene i arterije i kontrakcije mišića nisu ono glavno što pokreće ljudski organizam. Postojalo je nešto drugo, nešto više i skrivenije. Ja sam ga zvao Čovek. Ili možda – Volja. Verovao sam da je jedan od razloga što ljudi umiru to što zapravo ne žele da žive. Ili makar ne žele to dovoljno. Ja sam želeo. Svakim svojim udisajem, i svakom nevidljivom ćelijom koju je bolest polako obuzimala. I grabio sam život halapljivo i neumereno, možda čak i sa dozom nepristojne strasti.

„N-ne, ne razumem… Vaše…“, i dalje je mucao zbunjeni doktor, dok sam ležerno vršljao po nepreglednom podrumu uspomena u svojoj glavi. Setio sam se jutra kada smo se probudili na livadi izvan grada; prvi sunčevi zraci vragolasto su nas golicali, a mi smo se smejali i grlili drveće. Za trenutak sam pomislio na sva bezumna penjanja planinskim stazama kojih su se i koze odrekle, i na prizore što se otvaraju sa planinskih vrhova, dostojne samo nepostojećih bogova. Maglovito su se smenjivali trenuci čijom sam se živošću borio protiv smrti. Sećao sam se i bolova – povremeno su zmijski puzali kroz različite delove moga tela; nekad su se kao strele u njih zabadali. Ali ja sam ih istrajno plašio Voljom. Ponovo sam se nasmejao – ovoga puta ne trapavosti zaprepašćenog doktora. Nasmejao sam se Životu.

Prošlo je mnogo proleća od dana kada su brižni medicinari krili svoja lica iza lekarskih kartona. Ni sada ne bih posetio bolnicu da u poslednje vreme nisam počeo da osećam čudan nedostatak potrebe za hranom i pićem, pa čak i za snom. Nisam jeo niti pio, a slabo sam i spavao. A ipak, osećao sam se življim nego ikad. Slutio sam, ali bilo mi je potrebno da mi to još neko potvrdi.

„Vaše srce ne kuca“, konačno je izustio lekar – i kao lik u filmu koji se iznenada našao oči u oči sa natprirodnim bićem, nezdravo pobledeo i ispustio stetoskop na pod. Hladne pločice radosno su ga dočekale.

„Hvala Vam na vremenu i pažnji, ali morao bih da Vas napustim. Zbogom i sve najbolje!“, nisam odustajao od svojih manira. Polako sam zatvorio vrata i pogledao na sat u hodniku. Ako malo požurim, stižem tačno na vreme za promociju svoje nove knjige. Dosledan svojoj nepresušnoj ironiji, nazvao sam je kratko – „Smrti“.


Izvor fotografije: pexels.com

Po struci je profesor srpskog jezika i književnosti; u stvarnom životu, pak, bavi se svakojakim kreativnim radom – piše, crta, prevodi, igra se novinara, stvara šarene kreacije od svega što joj se nađe pri ruci. Voli uvrnute knjige, jednostavne ljude, i nebo u svim njegovim varijantama.