Nema devojčice koja u životu nije izmaštala i napravila makar jedan. Dečaci su bili manje skloni ukrašavanju stranica i ispisivanju pitanja, ali nisu odbijali da se u njih upisuju. Često je bilo teško odoleti šarenoj svesci koja vas mami sakrivena ispod klupe, pa su ih stroge učiteljice i svevideći nastavnici neretko uz prekor oduzimali – i vraćali na kraju časa. A one bi zatim nastavile svoje putovanje, iz ruke u ruku, od jedne do druge školske torbe. Imale su ih naše majke i tetke, a imali smo ih i mi. I verujem da ih i danas čuvamo negde u starim kutijama na tavanu ili u podrumu, zajedno sa ostalim sitnicama kojih će nam uvek biti žao da se odreknemo.

U početku smo ih pravili sami. Nekad su to bile neke od onih lepih, ukoričenih svezaka koje dobijate na poklon za rođendan ili vam ih donese ujna iz inostranstva; mnogo češće u spomenare su pretvarane obične školske sveščice, što lepših i šarenijih korica. Posebnu draž imali su spomenari sa katancem – oni su naročito brižljivo čuvali vaše uspomene i male tajne od radoznalaca kojima nisu namenjene. Naravno, sve dok radoznalci ne otkriju misteriozno mesto na koje ste sakrili malecni ključ što otvara na papiru ispisane đačke svetove.

posle drugog pasusa

U izradu spomenara ulagala se sva raspoloživa kreativnost. Oni koji su hteli da se okušaju kao umetnici (a ko to bar jednom nije poželeo?) ulepšavali su sveske sopstvenim crtežima. Druga varijanta bila je traganje za lepim sličicama po maminim časopisima, isecanje i lepljenje na stranice uvek gladne novih ukrasa. Ipak, ova „dekorativna“ strana spomenara bila je samo dopuna onom glavnom – pitanjima.

Svaki spomenar morao je imati osnovna pitanja, ona koja omogućavaju da znate s kim imate posla: ime i prezime, datum rođenja, adresa.

A onda i ona koja su produbljivala vaše poznavanje upisivača: omiljeno jelo i piće, vrsta muzike koju slušate, omiljeni pevač/pevačica/grupa, najdraži film, omiljena zabava u slobodno vreme. Obavezna su bila i škakljiva pitanja tipa “Da li imaš simpatiju?” i “Kako se zove?”; oni “bezobrazniji” nisu se ustručavali ni da zatraže odgovor na pitanje da li ste se sa svojom simpatijom držali za ruke, ili možda čak i poljubili. Neke autore spomenara zanimale su i neobičnije stvari, poput “Šta biste poneli sa sobom na pusto ostrvo?” ili “Klavir pada na tebe, a ti…?”. U simpatičnom dečjem neznanju, muzički žanrovi bili su ograničeni uglavnom na dva – “zabavno” i “narodno”, i tek bi poneki buntovnik u najavi upisao neku nepoznatu reč kao što je “pank”. Isto tako, u maminim spomenarima slušao se uglavnom Zdravko Čolić; u našim, pak, prednjačio je Tap 011.

Spomenari su imali i svoju uobičajenu koncepciju pitanja i odgovora, nalik na spiskove u dnevnicima i nastavničkim sveskama. Što lepše i urednije na vrhu stranice ispisivalo se pitanje, a svaki naredni red bio je polje za odgovor i nosio svoj redni broj. Ako ste svoje ime i prezime upisali pod rednim brojem dva, na isto mesto pisali biste i odgovore na sva ostala pitanja. Obično je u spomenaru bilo onoliko mesta za odgovore koliko i đaka u razredu.

Završnica svakog spomenara bila je slična – vlasnik bi obično tražio od upisivača da mu napiše svoje omiljene stihove ili nešto nacrta za uspomenu.

Na tim poslednjim stranicama šepurila su se crvena srca probodena strelama, manje ili više spretno nacrtani autoportreti, likovi iz crtanih filmova neretko precrtani iz nekog časopisa, u uverenju da niko neće primetiti da umetničko delo nije autorsko. U književnom stvaralaštvu naročito popularan bio je akrostih:

Ti me pitaš koga volim,
Evo da ti odgovorim.
Brzo čitaj prva slova,
Evo tebi odgovora!

Stihovi su se pamtili, prepisivali, šetali od spomenara do spomenara. Naravno, uvek je bio cilj napisati neku strofu koje se, bar u tom spomenaru, još niko nije setio. Ozbiljniji ljubitelji imali i su i posebne sveske namenjene specijalno “spomenarskim” stihovima. Tu su se oni brižljivo sakupljali, iz svezaka svojih i tuđih, maminih i tetkinih, da bi se, kada za to dođe čas, oni najlepši prepisali u neki novi spomenar, najurednijim mogućim detinjim rukopisom.

Starije devojčice često su imale i nešto drugačije spomenare, bez pitanja i odgovora. U njima ste mogli da pustite mašti na volju i sredite svojih nekoliko stranica kako god poželite. Bilo vam je dopušteno da crtate, lepite sličice, pišete o sebi ili svojim simpatijama, ispisujete stihove omiljenih pesama. Naročito popularno bilo je gorenje stranica upaljačem – malo, lagano, koliko da ostane trag plamena, iskrzane ivice listova i poneka rupica na hartiji. A na njoj krasnopisom ovekovečeni ljubavni stihovi i prijateljske poruke vlasniku spomenara.

Postepeno je društvo koje teži da čoveku olakša stvari izmislilo gotove spomenare. Mogli ste da ih kupite u knjižarama i šarenim prodavnicama; niste morali da se mučite oko njihovog ukrašavanja ili smišljanja pitanja, jer ste sve dobijali na gotovo. Vaše je bilo samo da odaberete onaj koji vam se najviše dopada i pustite ga da započne svoju avanturu.

Danas je sve još jednostavnije. Deca imaju Fejsbuk.

Ovde mogu naći sve podatke koji ih zanimaju; može se videti ne samo nečije ime i prezime, već i hrpa njegovih fotografija; nije moguće samo pročitati koju muziku neko sluša – dovoljno je kliknuti na link i lično preslušatu njegovu trenutno omiljenu pesmu; ne treba udešavati rukopis da bi pitanja ili odgovori izgledali lepo i uredno – za to je zaslužna tastatura. Pa ipak, ako spadate u grupu ljudi koji u prašnjavim kutijama još uvek čuvaju svoje spomenare, složićete se da svemu ovome bolno nedostaje onaj skup čari i simpatičnih pojedinosti koje smo, u nedostatku boljeg izraza, skloni da nazivamo dušom. Obrišite prašinu i dajte nekoj prijateljici koju ste upoznali na fakultetu ili dečku u kojeg ste se zaljubili mnogo nakon što ste napustili školsku klupu da vam se upiše u spomenar. Ko zna, možda vam uspe da zainteresujete i neko današnje dete.

 

Po struci je profesor srpskog jezika i književnosti; u stvarnom životu, pak, bavi se svakojakim kreativnim radom – piše, crta, prevodi, igra se novinara, stvara šarene kreacije od svega što joj se nađe pri ruci. Voli uvrnute knjige, jednostavne ljude, i nebo u svim njegovim varijantama.