Srećna vam Nova, narode!

– Hej, jesu li ti dali kartu? – bilo je to prvo što sam je pitala kada sam podigla slušalicu.
– Jesu, jesu. – odgovorila je kroz smeh sa druge strane.
– Dobro onda, šta da ti kažem, dobro nam došla, Mala. Kojim ćeš putem?
– Mislim preko Malog Medveda. Mada sam ja htela da prođem pored Mlečnog puta, nego kažu da tako puno oblazim i da ne bih stigla na vreme.
– Uu, pa tako baš puno obilaziš, a i da, zakasnila bi.
– Ne mogu da dođem dan ranije, da te vidim?

Iako je došao njen red da sedne na moje mesto, tom detetu nikada nisam mogla da objasnim neke stvari.

– Znaš šta piše onim sitnim slovima na kraju. Gde si čula da Nova godina kasni ili rani, majke ti? Gotovo da me nećeš ni videti. Srešćemo se na vratima tačno u ponoć. Ja ću tebe pogledati, ali ne smeš okrenuti glavu. Shvati da ne smeš, možeš pogledati samo u moja leđa kada prođem pored tebe. Ne smeš, molim te. – morala sam da je opomenem po ko zna koji put.
– Huh, dobro. A kuda ideš?

Već je dugo pokušavala to da sazna od mene.

– Mala, stvarno si za batine! Javiću ti se kada se vratiš. Ili ti mene potraži. Ali nikako dok si ovde, na Zemlji, jasno? Znaš kakve su posledice.
– Znam, dobro. – čulo se tužno prihvatanje stvarnosti sa druge strane. – Vidimo se onda u nedelju.
– Ne vidimo se, već ja tebi vidim lice, a ti meni leđa, jasno?
– Jasno.

Nisam joj rekla šta je čeka. Da je čekaju puni trgovi, miris kuvanog vina (tako zovu to nešto što piju, a ja volim da pomirišem), ukrasi, lampice, vatromet i slavlje. Tako su dočekali i mene, a vidim da se tako spremaju da dočekaju i nju. I nisam joj rekla da je čeka dvanaest ljudskih, kalendarskih meseci. Uzgred budi rečeno, nije to toliko dug period, ali kada ste sami i kada vam je posao takav da samo eto postojite u Vremenu, i da i nemate baš neku funkciju, može da bude dosadno. Ali samo u početku.

Posle prva tri meseca shvatite da se ljudima svašta dešava dok ste vi na tom svom nazovi poslu. Jedni su srećni, drugi su tužni, neki plaču, neki se smeju, neki se rađaju, neki umiru. Kažu da se to zove Život. Tako sam bar čitala u ovim knjigama na Zemlji.

Nakon šest meseci, imate pravo da izađete među ljude. Odaberete oblik u kom ćete se lagodno kretati i utapati u masu. Jednom sam bila ulični pas. Bože Gospode (svi ga dozivaju ovde), kako su buve dosadne! Posle sam bila starica koja prodaje cveće, pa mlada devojka koja prodaje šećernu vunu. I tada vidite svašta. Vidite kako vas neki ljudi psuju, kažu da gora nikada nije došla. Neki se opet i ne žale baš toliko. A neki su prezadovoljni što ste konačno došli i kažu da ste baš vi “njihova godina”.

Rečenica koja me je najviše nervirala je “to ću od Nove godine”. Nije mi se dopadalo što ljudi čekaju da budu srećni. Dobro, lepo su me dočekali, ne kažem, ali imali su dane i dane da budu srećni, a zapravo su se izvlačili na to što sam već stara, iako je prošlo tek nekoliko meseci. Već su čekali neku Novu, a da mi nisu svakoga dana iznova pružili šansu. Jer to je valjda svaki dan, nova šansa za sreću.

Da vam kažem nešto, što možda retko čujete: evo, nije do mene. Nisam ja kriva što nekoga više nema, nisam kriva što neki više nisu zajedno, nisam kriva što nema para koliko vaša duša ište, nisam kriva za poplavu i zemljotres, nisam kriva za onaj vetar koji je odneo jesenas komšijin krov. To su stvari iznad mene. Moj je posao da dođem i da za vas vremenski postojim.

A ono što mogu da vam kažem, da vas posavetujem pre nego što Mala dođe u nedelju, i pre nego što mi vidite leđa: radujte se svakom danu, bilo da je to prvi dan Nove godine ili jedan sasvim običan ponedeljak. Radujte se što ste ga dočekali sa toliko lepota koje vaše oko može da vidi. Radujte se ljudima, radujte se i sebi, jer što da ne, radujte se što je pala kiša, pa će biti rodna godina. Sanjajte! Što više sanjajte i stremite svojim snovima, imate vremena koliko god želite, a ne samo mene jednu koja trajem dvanaest meseci! Maštajte! Ljubite se! Volite se!

Moj boravak ovde se završava u nedelju, ali vas to ne treba da dotiče! Nisam ja došla da nekome zagorčam život, a nekome ulepšam, ne! Nisam došla da neko bude tužan ili srećan što odlazim! Ja sam tu jer ste vi izmislili računanje vremena i sad vam je kul da krivite celu mene za sve. Nemojte! Možda vam sa Malom bude bolje kada stigne, ali ne zaboravite da nije ni do mene, ni do Male. Do vas je.

Birajte da svakoga dana budete srećni, štagod da vas je ovde pritislo, a znam da ima dosta toga. Tražite to neko svetlo i naći ćete ga, znam.

Uvek i svakoga dana, birajte sreću. Birajte život. I udahnite ga punim plućima!
A ja vam želim da Mala bude baš ta vaša godina. Godina svih vas.

Pošto me nećete ni primetiti u nedelju od ushićenja, ja sam malo poranila sa svojim željama i čestitanjem, nemojte mi zameriti.

I ono,
Srećna vam Nova, narode!


Izvor fotografije: pinterest.com

 

Lidija retko kada govori o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. Obožava da se grli i da ljude oko sebe čini srećnima, na ovaj ili onaj način. U njenoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, voli, piše, peva i pleše.