Nedostajaće mi, možda, i naša ćutanja. Oni minuti između dveju rečenica kada se zagledaš negde kroz prozor, u oblake, u kišu, u nepoznate ljude što na autobuskoj stanici čekaju da najzad nekuda odu. Razmišljaš o nečemu o čemu smo do malopre govorili. Prevrćeš u glavi reči moje i svoje, slažeš ih u praznine, tražiš im neki lepši smisao. Ili, možda, misliš o nečem sasvim drugom. O besmislu svakodnevice. O političkoj situaciji u svetu. O tome čije ćeš strahove i čije pokrete da ukradeš za neku novu priču. Ja, s druge strane, gledam u šlag koji polako nestaje u vrelini kafe, i kašičicu kojom i dalje mešam topli napitak, iako znam da se šećer davno istopio. Razmišljam, ponekad, o tebi.

O tome zašto te uporno stavljam u slova i rečenice, i zatvaram u dokumente naslovljene sa tri tačke; zašto od tebe pravim stihove bez rime, i zbog čega te detinje tvrdoglavo bojim maštom i pretapam u likove čudnih priča.

Jer, šta si ti meni uopšte?
Poznanik o kome znam previše.
Prijatelj o kome nikad neću znati dovoljno.
Slučajni prolaznik iz minulog života.
Neko sa kime sam se, van svoje volje, mimoišla u vremenu.
Čežnja koja samu sebe ne želi da prizna.
Inspiracija.

Sklanjaš pogled sa prozorskog stakla i prolivaš ga po meni. Nekom isuviše realnom izjavom, surovo prekidaš magiju ćutanja. Zapitam se, da li mi se možda u očima vidi da sam mislila o tebi. I, i dalje ne znam – šta si ti meni uopšte?

A možda, možda nije ni važno: šta god da si, ostani tu. Ne beži iz mojih rečenica, i ne napuštaj prazne listove hartije.

Ostani. Jer samo tu, i samo tako – možeš da budeš sve što poželim.


Piše: Emma ♦ Izvor fotografije: pixabay.com