Šta vremenom postajemo, a šta zaista jesmo?

A kažu da smo svi rođeni jednaki….Kako onda nama nisu ni svi prsti na jednoj ruci jednaki a mi među sobom jesmo? Nismo jednaki, drugačiji smo, i baš nas to i čini jedinstvenima.  Večito u pokretu, čak i onda kada mislimo da sasvim mirujemo, mi se krećemo, stalno menjamo i stremimo ka nečemu boljem.

Šta se međutim dešava kada na putu za nešto, ostanemo bez ičega, ostanemo sasvim sami, sitni, umorni, nestabilni, poremećeni? Da li i onda sebi kažemo da će biti bolje ili pak krenemo da zavidimo svim tim ljudima koji na putu za nešto dobiju sve? U takvom stanju sveopšteg ludila i razmišljanja tumaramo ulicama, misleći:“ dobro je dok se još držim na nogama“…Držimo se stabilno, a onda usporavamo hod, pa učimo da hodamo na staklenim nogama, večito se hvatajući za neku slamku spasa.. Šta kada nam i to staklo pod nogama popuca?….Šta onda kada se nađemo na litici sa koje je pad vrlo izvestan a samo je naš opstanak neizvestan? Tu već dolazi do zapleta….

Mi smo jaki, nesalomivi, večiti borci za šarene laže, večiti pozitivci, mi smo ljudi jakog stava, karaktera, nepokolebljivi, mi smo neponovljivi. Mi, mi, uvek i samo mi. Banalno, sebično, nelogično. Setimo se drugih samo onda kada nam život okrene leđa, a mislili smo da neće nikad, onda kada nam se sreća ironično nasmeje u lice i „puf“ nestane, onda kada nas nemili događaji sateraju u ćorsokak, tada su nam svi dobri, tada se stimo i koga do tada nismo ni poznavali….Tada otkrivamo svoja  lica, slaba, ljigava, duboko utkana iza ogledala sopstvenog divljenja. Tada skidamo maske, spuštamo glavu i nismo više tako gordi i nedodirljivi. Nismo, a mislil smo da smo i samom Bogu dorasli.

Zapleti, zapleti, večiti zapleti, život tera da radimo i nešto što smo mislili da nikad nećemo, a moramo, to je borba za opstanak. Što onda večito krivimo zveri za njihovo nagonsko i krvoločno ponašanje? Zar nismo i mi u nekim segmentima života i gori od tih silnih nemani? Nekad nas vodi mnogo veći nagon nego što vodi ta bića bez razuma (zveri), naš razum nam i pomaže da nekad načinimo mnogo gore stvari od bilo koje zveri koja korača našom planetom. Naš instinkt može biti toliko jak, toliko brutalan da može srušiti i opustošiti sve pred sobom. Zašto se onda poredimo sa zverima, kada smo mi nekad i gore zveri od njih?

Palimo, rušimo, mrzimo, ubijamo, večito okovani u mrežu laži, gordosti, ogorčenosti, guramo napred stremeći ka nečemu što nas na kraju gotovo sigurno vodi do dna i gubitka. Teramo ljude oko sebe zaslepljeni nekim pogrešnim tzv. idealima, potupno neopravdanim stavovima i postulatima, a zaboravljamo da živimo i zaboravljamo da smo živi. Prljamo ruke prašinom, mažemo oči gorčinom, potiskujemo osećanja iza vela večitog kiselog osmeha i mraka, a ni ne zapitamo se šta zapravo imamo od toga…Uzaludan posao…

Zar nije svako biće na ovom svetu rodjeno slobodno? Kažem, ne jednako jer smo svi posebni i unikatni, kažem slobodno. Jedina jednakost je sloboda i ista prava na život i na sva prava i obaveze koje nas rođenjem sleduju. Mi smo pre svega ljudi, mi smo pre svega inteligentna bića i imamo krv koja teče našim venama koja je iste boje, imamo sve predispozicije da volimo i uživamo samo zato što nam je poklonjen život i samo zato što nam je pružena prilika da živimo. Onda i treba da mi učinimo svet udobnijim i boljim mestom za život a ne da svet nas uči šta treba da budemo.

Svi su ljudi vredni, samo neke ljude traume, psihoze, neuroze, ožiljci i još slična ludila navedu na pogrešan put, sa koga im nema nazad. Zato treba kao zveri da se borimo, ne za štetu i katastrofe nego za život u boljem i čistijem svetu, za spokojan i miran život bez trzavica i naglih preokreta. Baš kao što zveri se bore da prežive i da uhvate plen, mi treba da se borimo da nama i ljudima oko nas bude komforno i stabilno.

Inspirisana sledom događaja koji su prohujali kroz moj život, osetila sam potrebu da podelim sa svima svoje mišljenje, i svoj stav o tome da je sva čar i magija života vrlo jednostavna i glasi: „Samo se smej i raduj, život je isuviše kratak da bismo ga protraćkali kada smo već dobili priliku da ga slobodno živimo, ali ne na štetu svoju i tuđu, nego za radost i sreću, i večiti osmeh“. Jako jednostavno, i ne treba ga komplikovati…


Piše: Aleksandra Gardašević ◊ Izvor fotografije: favim.com