Stefan Stanojević: “Pisanjem sebi spasavam život”

Ima dvadeset jednu godinu i dovoljno petlje da ne čeka da mu se pruži prilika. On svojim surovo iskrenim stihovima i sirovom emocijom koju kroz njih provlači svoju priliku stvara sam. On je pesnik iz Pančeva koji je u svojoj okolini postao poznat kao jedan od retkih pesnika koji se trude da zaista ožive poeziju – ne samo u svom gradu, već i šire.

Ako još uvek niste čuli za njegove večeri čitanja poezije, ako još uvek niste pročitali neki njegov stih, krajnje je vreme da to uradite i tako se pripremite za njegovu prvu knjigu, koja će uskoro ugledati svetlost dana. Naš Outlouder nedelje je Stefan Stanojević, a sa njim smo razgovarali o njegovom dosadašnjem radu, kritikama i daljim planovima. U nastavku pročitajte šta je sve ovaj talentovani pesnik sa nama podelio.

fotografija: Đorđe Zečević

Nazivaš sebe uličnim pesnikom. Šta pod time podrazumevaš, i koliko je teško (ili lako) jednom takvom pesniku da nađe inspiraciju, i motivaciju da nastavi da piše u Srbiji i Pančevu?

To znači da ja nisam jedan od onih koji bi mogao da piše da ga pošaljete da živi u brvnari na planini. Moram da se krećem među ljudima, koliko god da mi ne prijaju, da se krećem po ulicama, da gledam, slušam i osećam, da bih mogao da pišem. Meni lično je vrlo lako, kao disanje. Pisanje pesniku treba da bude najlakša stvar, inspiracija je svuda oko nas, pogotovo u Srbiji i Pančevu, a s obzirom da sam tu gde jesam, ja pisanjem više i ne stvaram umetnost. Ja sebi spasavam život.

Gotovo brutalno iskreno pišeš o svojim osećanjima, svakodnevici i sopstvenom poimanju sveta, pa i ne čudi što veliki broj ljudi uživa čitajući tvoju poeziju i pronalazi se u tvojim redovima. Sa druge strane, upravo si zbog svog stila i tematike više puta i osporavan. Kako se osećaš povodom toga i utiče li to na tvoje pisanje?

Sve utiče na mene i moje pisanje, manje ili više. Društvo, politika, ekonomsko stanje… Nekako sam sa 21. godinom još uvek pubertetlija, a uz to sam vrlo emotivan prema stvarima koje mi znače i za koje sam vezan. Umem da prihvatim konstruktivne, pozitivne ili negativne, argumentovane kritike, a nešto sasvim drugo je pričanje običnih sranja i gluposti koje ću odbaciti. Meni je pisanje sve, i logično je da ću planuti kada neko iznese komentar koji nema veze s mozgom. Tako sam jednom prilikom, nazvan šovinistom i ženomrscem, a neke od mojih najlepših pesama pisane su o devojkama. Ili konstantno poređenje sa Bukovskim, ili komentari o suvom plagiranju Bukovskog, a činjenica je da u svojim pesmama pišem samo o ličnim utiscima i osećanjima.

Pijem i proživljavam stvari iz pesama od svoje petnaeste godine, pišem od šesnaeste, a Bukovskog sam počeo da čitam sa osamnaest. Kapirate o čemu govorim? Pored svega, ja konstantno učim i sazrevam, pa većinu stvari sada ću prećutati, ili na njih neću obraćati pažnju. Shvatio sam da nemam razloga da se bilo kome pravdam ili objašnjavam dok radim to što volim i što me ispunjava.

Na svom blogu kažeš da su tvoje priče tvoji prijatelji. S obzirom na to da si poprilično ličan i neposredan, da li se dešavalo da se neka od njih ipak pretvori u neprijatelja?

Nikada. Čim je pesma zapisana, znači da mi je pomogla, a pošto moja osećanja, ljude, devojke i događaje čuva od zaborava, postaje moj prijatelj. Uvek se rado vraćam svojim pesmama i čitam ih kada osećanja prema nečemu i nekome počinju da blede. Znate, čisto da se prisetim nekog teškog ili lepog perioda, nekih osoba.

Navodiš Džona Fantea kao jednog od najvećih uzora kada je o pisanju reč. Da imaš priliku da putuješ kroz vreme, upoznaš ga i postaviš mu samo jedno pitanje – šta bi ga pitao?

Svemoćni Fante, žao mi je, ja sam sada ateista, ali, da li si čitao Stanislava Krakova?

Kako si došao na ideju da počneš da čitaš svoju poeziju na javnim mestima i kakve su bile prve reakcije posetilaca? Koju pesmu sa najvećim zadovoljstvom pročitaš na takvim okupljanjima?

Prošle godine, za svoj rođendan, pijan sam sedeo u bašti „Forme” u Pančevu i tek tako došao na ideju i saopštio ortacima da ću napraviti svoje prvo samostalno čitanje poezije. Par dana kasnije otišao sam u „Sokak”, lokal koji sam planirao, jer mi se prostorno svideo za tu moju ideju, i dogovorio se sa vlasnicima. Tako sam svaki naredni put radio dok ljudi sami nisu počeli da me zovu  da čitam. Za to prvo čitanje bilo je neverovatno mnogo ljudi, uz činjenicu da je prvi pančevački FreeDom Art festival bio u toku. To je svakako bilo nešto novo i nesvakidašnje za sve, uglavnom se svima svidelo, par njih imalo je zamerke da treba manje da pijem ili psujem između čitanja, itd. Rekao sam im da radim na tome. (smeh)

Sada, posle više od petnaest čitanja po Beogradu, Pančevu, Zemunu i okolini, mnogo sam ozbiljniji i profesionalniji, volim da kažem da sam evoluirao iz majmuna u čoveka, mada uopšte se ne kajem ni za šta što sam uradio. Oživeo sam poeziju iz mrtvih, bar u Pančevu. Moji favoriti od prvog čitanja bile su i ostaće pesme „Drugi put” i „Govno od čoveka”, a svakako se tu priključila i pesma koja se iznenađujuće brzo proširila bivšom Jugoslavijom i po kojoj sam ljudima nekako poznat: „Osudi me i ti, Klaro.”

Na radost svih nas koji te sa zadovoljstvom čitamo, u pripremi je tvoja prva zbirka poezije. Možeš li nas zagolicati nekim detaljem u vezi sa njenom objavom?

To će biti ostvarenje jednog velikog sna i jedna velika pobeda za mene posle mnogo baksuza.  Zašto baksuza? Kada sam počeo ozbiljnije da pišem i napravio svoj blog, pre par godina, prve priče i pesme poslao sam Saši Božoviću, pesniku iz Pančeva, jer nikog drugog iz te branše nisam znao. Rekao mi je da sam izuzetno talentovan i da bi voleo da mi pomogne da proširim to, sve što treba da radim je da nastavim pisanje i sačekam da on završi obaveze prema nekom časopisu. Par meseci kasnije je umro. Infarkt, 45 godina. Naredne godine, pronašla me je jedna žena koja je vodila časopis u Šapcu i znala par izdavača. Rekla mi je da treba da završi novi broj časopisa i onda će mi se ozbiljnije posvetiti. U maju te godine nastupile su poplave, Šabac je bio devastiran, ona je ugasila časopis, a ti ljudi izdavaštvo. Zatim je nastupio taj period od dve godine u kom sam samo pisao, niko se valjda nije ponudio da mi izda zbirku plašeći se smrti ili biblijske propasti, ne znam.

Uglavnom, sada je zbirka na putu, i ona predstavlja jako tanak led koji treba da probijem, koji me deli od svega velikog i mogućeg što planiram da uradim. Ime zbirke je „Mladi Atlas”. Mit o Atlasu je valjda jasan simbol, neko ko je kažnjen da nosi svet, mladi čovek koga svet pritiska na ramenima. Pored 36 pesama, sadrži moju dušu, ljude, događaje, a pesme govore o periodu od bezbrižnog detinjstva, kasnije ranog odrastanja i lutanja, bez novca, podrške i bez jasne percepcije, sve do sazrevanja i izolacije od okoline, ljudi, vremena. Kako je pančevački portal „013info” napisao: „Njegova poezija je svojevrsna kritika društva, materijalnog, beživotnosti i bezdušnosti, ali se bavi i uzdizanjem života i ljubavi.” Kompletirao sam je za godinu dana, a drugu zbirku već polako privodim kraju.

Dok čekamo samu knjigu, da li možemo da očekujemo neko novo pesničko veče u narednom periodu?

Od juna ove godine i čitanja u „Leili”, organizovao sam čitanja sa mojim prijateljem iz Zemuna, Milanom Mažibradom, pesnikom, prozaistom i autorom romana „E, moj Astore.” Planiramo da nastavimo zajednička čitanja, i promociju tog našeg dubla pod nazivom „Književni zemljotres” jer su ljudi poprilično oduševljeni kombinacijom proze i poezije na samoj večeri, kao i našem iskrenom pristupu. Što se tiče Beograda, moguće naredne lokacije su kafe bar „Priča” na Vračaru i možda Polet u centru. U Pančevu je moj poznanik, Miloš Pavlović, ispred čije berbernice sam čitao ovog leta, otvorio rokenrol bar „U pripremi” tako da se i tu možemo naći u bližoj budućnosti. Traže nas u Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu, ali ja sam trenutno posvećen fakultetu i štampanju zbirke, a Milan uskoro ima promociju svog romana u Udruženju književnika Srbije. Možda do kraja godine pokušamo jedan od tih gradova, a ako ne stignemo, sledeće godine se viđamo u svakom, sigurno.

Za kraj, da možeš da poručiš nešto na sav glas mladima koji se bave pisanjem na našim prostorima, šta bi im rekao?

Mogu da im prosledim pesmu Čarlsa Bukovskog “Znači ti bi da budeš pisac?”, govori umesto mene.


razgovarala Milica Stanisavljević

U radno vreme živi od pisanja. U slobodno vreme piše da bi živela. Prerazmišljava, prokrastinira i obožava drame. Dajte joj čips, pivo i dovoljno uvrnutog sagovornika i niko neće biti povređen. Kako to mislite – ne drži sve konce u svojim rukama?