Oni: “Vanja imaš 24 godine, a ponašaš se kao da imaš četiri. Neozbiljna si jako. Žene su u tvojim godinama već bile udate, imale decu i svoje porodice. A ti? Ti si još uvek jedno veliko dete.”

Ja: ” Uh, zamisli. Neozbiljna sam jer sa svojih 24 godine nemam dete ni muža? Stvarno, fatalna greška. Nije to za mene, ne još. I šta je u tome strašno? Svi smo mi drugačiji.”

I dalje postoji taj stereotip da žena mora biti ozbiljna, povučena, zrela. A da ne pričam o godinama za osnivanje porodice i slično, to je već posebna priča.

Hej, pa muškarci dobijaju decu u njihovim četrdesetim, i? Zašto niko ne kaže, prijatelju, da nisi malo preterao?

Ali ako žena u tim godinama dobije dete, ona je matora, nesposobna da to dete odgaja, jer ipak, godine su to. Ma nemojte molim vas!

Da, imam 24 godine. I ne želim dete, ne još uvek. Želim život, svoj, da ga proživim, da isprobam sve što želim, da putujem, vidim, osetim, čujem.

Jesam, jedno veliko dete. Smejem se kad ne treba, lupetam, šalim se, plačem kao kiša, od besa kad mi nešto ne ide, neozbiljna sam, pomalo razmažena. Ali sam ujedno jaka, sposobna, vredna i uporna. Znam šta želim, znam svoj cilj i kročim svoj put kroz ovu uvrnutu, nepredvidivu, sjajnu, blesavu igru zvanu Život.

A da bih je odigrala kako treba, moram biti dete. Jer deca se najbolje zabavljaju, najbolje igraju.

Zato se ja ne odričem deteta u sebi.

I nikada neću.

Igraću igru života najbolje što umem.

Kao jedno dete.

Obožavalac pasa, filmova, romana i prirode. Nekonvencionalni borac za pravdu, pomalo buntovnik, u duši sanjar. Najveći kritičar samoj sebi vođen parolom ‘postavljaj visoke ciljeve i daleko ćeš dogurati’. Nada se da će se čitaoci pronaći u bar nekom od njenih tekstova i da će uživati čitajući ih.