-Samo mi reci da se nisi povukla. Nisi, je l’ da? – razrogačila je oči u strahu pomešanim sa čuđenjem.
-Jesam. – mala je izgovorila gotovo sebi u bradu i zagledala se u pod.
-Jaoj, bre, pa zašto?
-Zato što se plašim.
-Čega se bre plašiš?
-Šta posle, eto toga se plašim! – ispravila je glavu i podigla ruke u znak predaje.
-Ajde, majke ti, okreni se i što jače tom glavom u zid za kaznu! Nema tu straha, nema šta posle. To je taj trenutak, tu ste tada i ko zna kada ćete i da li ćete ponovo biti. O posledicama misli kada dođu i ako dođu.
-Znači, može da ih ne bude? – upitala je mala očiju punih nade.
– Naravno, bleso. Ali moraš da prevaziđeš to i da zavrtiš krug, pa ako stane i kad stane, tada misli o tome, pre toga ne.

Mala je stajala ispred Nje kao dete koje je nešto skrivilo, pa sada mora da istrpi lekciju i pridiku. A Ona je imala pravo. Mala se izglupirala.

Jer kad je malo bolje razmislila, zaista tu nije bilo razloga za strah. Sem njenih izmišljenih i konstruisanih u glavi. I tada je shvatila da je jedino gore od patnje i bola upravo život u strahu od to dvoje.

Razmišljala je i vrtela film unazad. Setila se svih ružnih i teških perioda, stvari koje je tada doživela i preživela, a sada se pred jednom lepom užasava od straha.

Prvi korak prevazilaženja straha je priznanje sebi uz po koju psovku na račun svoje budalaste prirode. A onda pokušaj da se stvari dovedu u red.

Uzela je telefon i duboko udahnula. Imala je tremu i klecala su joj kolena kao da sada gleda u njegove oči, a ne u ekran.

Otkucala je poruku.
Prekrojila tu i tamo koji deo.
Poslala.

A onda bacila telefon što dalje od sebe, na drugu stranu kreveta.


Izvor fotografije: pinterest. com


 

Dežurna pričalica, pevačica i plesačica. Po struci profesor i prevodilac, u realnom svetu svašta nešto drugo: malo čupavica, malo Maza, malo Lunja, hronična gladnica. Obožava da se grli, da voli, i da ljude oko sebe čini srećnim na ovaj ili onaj način.