Stranac

 

Nevičnom oku, Đorđev bar je bio kao i svaki drugi. Međutim, nekolicina onih koji su znali gde treba da gledaju, bili su svesni da se taj bar izdvajao od ostalih po jednom značajnom detalju – svojoj klijenteli. Đorđev bar su, pored običnih ljudi, rado posećivali i… ostali. 

Večeras je za njegovim šankom sedeo namrgođeni plavokosi anđeo azurno plavih očiju. Iza njega je za stolom sedeo druid sede kose i radoznalo posmatrao bića oko sebe – to mu je bio prvi put u Đorđevom baru. Druidov pogled je privukao piskav smeh dve veštice iz jednog od tri separea u zadnjem delu bara. Nije znao čemu se smeju, ali je odmah primetio da su malo pripite. Razmenio je pogled sa sredovečnim vešcem sa susednog stola i obojica slegoše ramenima i osmehnuše se jedan drugom. Drugi separe su okupirala četiri demona igrajući poker u monopol pare – videlo se da su uživali u igri i da im je bilo mnogo više stalo da nekog uhvate u blefu nego da pobede. Ostatak bara je bio ispunjen običnim smrtnicima, od kojih, te večeri, ni jedan nije bio svestan da sedi u prisustvu tako, možemo reći, egzotične klijentele.

Međutim, negde oko ponoći, u bar je ušao čovek, ili nešto slično čoveku, ogrnut u dugački sivi mantil sa kapuljačom pod kojom je skrivao svoje lice od pogleda koji su bili mnogobrojni – izazivao je radoznalost i jezu u svim prisutnim stvorenjima, bili oni obični smrtnici ili nešto više. Nečujno je odšetao do poslednjeg, najmračnijeg, separea i seo tamo strpljivo čekajući da bude uslužen. Đorđe je obično usluživao samo sa šanka, ali ovaj put ga je napustio i prošetao čak do tog najdaljeg, najmračnijeg separea i izustio: „I-izvolite…“

Stranac ga je pogledao iz mraka unutar svoje kapuljače i glasom poput glasnog šapata izgovorio: „Vissski…“

„S-stiže odmah…“, reče Đorđe i odjuri da donese strancu čašu i flašu najboljeg viskija koji je imao. Položi čašu pred njega i drhtavim rukama mu sipa piće. 

„Opusssti ssse, Đorđe,“ reče stranac,“joššš nije tvoje vreme…“

Dorđe mu se usiljeno osmehnu i uz blagi naklon se udalji od stola. 

Tenzija u prostoriji, izazvana strančevim dolaskom, je ubrzo popustila i činilo se kao da su svi zaboravili da je tu. Veče je nastavilo svojim prirodnim tokom. 

Međutim, ubrzo je u bar kročio mladić grimizne kose, koji je na lice anđela za barom izmamio gađenje nakon što je ovaj u njegovim očima video svoje. Mladić mu se zauzvrat osmehnuo u potpunosti ignorišući anđelovo gađenje. Anđeo se vratio svom piću, sada još namrgođeniji nego ranije. 

Nakon što je ovlaš pogledom skenirao bar i u znak pozdrava glavom klimnuo vešticama i vešcu, mladić se uputio pravo ka strančevom separeu. Dok je koračao ka njemu, zapazio je da demoni nisu ni registrovali njegov dolazak – toliko su bili zaokupljeni svojom igrom. 

„Mogu li da Vam se pridružum?“, učtivo je upitao stranca. 

„Čekam nekog, a to nisssi ti, Sssamael“, odgovorio je stranac.

„Oduzeću Vam samo pet minuta… A pet minuta je za Vas bukvalno ništa.“

Nakon par trenutaka razmišljanja, stranac pokaza rukom ka slobodnoj stolici i nakon što je Samael seo, reče: „Dobro, a sssad mi reci… Šššta mladi Đavo želi od mene?“

Samael duboku udahnu.

„Želim da otkažete apokalipsu.“

Stranac se glasno nasmeja. 

„Neke želje zauvek ossstanu neissspunjene.“

„Ali neke i ne moraju takve ostati… Recite mi šta Vam je obećao i ja ću Vam dati više.“

„Nemaššš ti tu moć, dečače…“ 

„Ne potcenjujte moju moć! Recite mi…“

„Ovaj razgovor je završššen! Vreme je da ideššš, mali prinče…“

Samael htede da se pobuni, ali ne uspe. Poče nekontrolisano da kašlje, iskašljavajući krv, i ne uspe da izgovori ni reč. 

„Kugo, ossstavi mladića na miru!“, reče stranac. „Upravo je krenuo… Zar nije tako, Sssamael?“

Samael prestade da kašlje i osvrnu se iza sebe gde su stajala tri identična, izuzetno visoka čoveka, od kojih mu se jedan nadmeno smeškao. 

„Da, recimo da jesam…“, reče Đavo brišući krv sa usana. 

Ustade ne skidajući pogled sa ta tri diva, pažljivo ih promatrajući, bezuspešno pokušavajući da nađe barem jedan detalj po kom bi mogao da ih razlikuje. 

Osvrnu se ka strancu i reče, sada mu više ne persirajući: „Doći će dan kad ćeš se pokajati što mi večeras nisi ni pružio priliku, starče! Upamti moje reči… Kajaćeš se!“

Nakon što je to izgovorio, Đavo je napustio bar, a divovi su seli za strančev sto. 

„Nego, da mi odmah pređemo na posssao…“, reče stranac.


Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: favim.com