Stranci

Okej, stigao sam… Prvi… Iako sam bio gotovo siguran da ću kasniti. Moje „prokletstvo“ na delu – redovno kasnim, ali gotovo nikad ne zakasnim. Štaviše, na neki način sam i poranio.

Nego, žurim… Verovatno bi trebalo da počnem od početka. Dobro, možda ne baš od početka, neću da pišem memoare, ali barem malo ranije, koji dan ranije, koju nedelju…

Upoznali smo se sasvim slučajno, namernim potezima koje je svako od nas vukao po svojoj tabli.

Sve je počelo kad su dve naoko sasvim različite devojke počele da razmenjuju „lovačke priče“ o svojim pijanstvima. Možda bi se na tome i završilo, ali iz nekog razloga (verovatno manjka pice), ja nisam mogao da držim jezik za zubima i pomenuo sam kako ja nemam takve priče. Oh, trebalo je da im vidite face! Verujem da bi imale identične izraze lica i da sam im rekao da sam sa Kriptona.

„Moramo da ga napijemo!“, rekla je Teodora dok je Jelena klimala glavom slažući se.
„Piši na grupi kad idemo.“, rečeno mi je. „Možda će još neko hteti da se pridruži.“

Pisao sam. Niko se drugi nije pridružio i stoga dotična grupa ovom prilikom neće više biti pominjana. Sama si kriva, grupo! Elem…

Stigla je i Teodora, a ubrzo zatim i Jelena. Pili smo… Razgovarali… Jeli kokice… Shvatili smo da niko od nas nije očekivao mnogo od našeg susreta.

Strah… Da li ćemo se skontati? Imati o čemu da razgovaramo? Želeti da pobegnemo nakon petnaestak minuta? Razumeti jedno drugo treće? Prihvatiti? Da li ćemo se smoriti? Da li…? Ne znam… Da li je ovo bila dobra ideja ili samo protraćeno veče?

Saznali smo dosta toga…

Saznali smo da postoje kul osobe koje lakše pričaju o sebi, što inače izuzetno teško čine, kada „malo“ popiju, ali da i onda crvene i vrpolje se kao da su pred vrhovnim sudom. Saznali smo i da ni pripite ne mogu ništa reći što će ih činiti manje kul u očima prisutnih.

Saznali smo da nemamo pojma o teoriji evolucije i velikom prasku iako smo bili ubeđeni u to… Pa, barem neki od nas.

Videli smo snagu… Silinu koja ne želi da je žale bez obzira na sve i videli smo ljude koji to razumeju i poštuju, ljude koji su bili iznenađeni i na sam pomen žaljenja.

Potvrdili smo teoriju da svi ljudi za koje smatramo da su kul vole pse. Takođe smo potvrdili teoriju da će nas psi uvek više voleti ukoliko imamo hranu, pa makar ta hrana bila i kokice.

Dalje… Maženje crne mačke ne donosi nesreću – pravda za crne mačke!

Neki od nas su shvatili da smo gej… u očima drugih… ali da ipak nismo gej. Žao nam je, nama istopolne osobe. Zaključili smo da se ne vređamo kada nam, do malo pre stranac, kaže kako je mislila da smo gej, ali i da ne veruje svakom kada joj kaže da se ne vređa zbog te percepcije. Pa makar joj to bilo rečeno i dvocifreni broj puta… I to u pripitom stanju koje eksponencionalno povećava nivo iskrenosti! Čini mi se… Hej, ja sam ipak amater!

Shvatili smo da nismo savršeni i da drugi, čak i stranci, to umeju da prihvate… Na kraju krajeva, istina je da se lakše povezujemo sa nesavršenim osobama, zato što su sličnije nama, zato što su ljudi.

Prihvatili smo da je okej imati već dvanaest godina i još uvek se tražiti. Polako, ima vremana do pedesetih i puberteta.

Potvrdili smo da su godine nebitne… Za sve! Za zrelost… Snađenost… Otvorenost… Iskustvo sa alkoholom… Kul faktor… Ljude sa kojima ćemo kliknuti…

Fajront je. „Kod koga ćemo da idemo da nastavimo da pijemo?“ Pogledamo se. Svako izlista svoje alkoholne zalihe. Brejnstormujemo. Slažemo se. Uzimamo taksi. Jurimo limenke po podu supermakreta. Umiremo od smeha. Pijemo, neki od nas svašta. Igramo Istina ili izazov. Saznajemo jedno o drugom o trećem i više nego što smo mogli i da pomislimo da ćemo te večeri saznati. Zaboravljamo (u proseku) većinu večeri. Kajemo se samo zbog količine alkohola i kukuruznog čipsa…

„Stranci su samo prijatelji koje još nismo upoznali.“


Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: pinterest.com