Iako je prostorija bila ušuškana u zidove i pokrivena tavanicom, činilo se kao da su u šumi. Negde duboko, gde su i šumske staze zaboravile kuda idu i, izgubljene i umorne, zaspale pod vlatima trave i nanosima lišća. Prisećala se kako su dotle uopšte došli. Skoro da je mogla da se seti šetnje, i sopstvenog pogleda koji joj je stalno padao na zaprljane pertle patika dok je koračala kroz lišće. Kao nesigurna devojčica, bojažljivo ga je držala za rukav kaputa. Govorio je kako je strašno kad u šumi padne mrak; kako noću vetar drugačije duva nego danju, i kako pesma ptica postaje zlokobna i čudno mrtva. Pričao je o zverima sakrivenim u tami, o očima koje svetlucaju iz skrivenih ćoškova, o koracima što tiho šuškaju iza vas i nestaju čim se okrenete da ih potražite. Slušala ga je, i povremeno podizala pogled ka nebu. Sivo i tužno, bilo je zarobljeno među oštrim granama drveća. Izgledalo je kao da se guši, kao da nestaje.

Iz ruke joj je iskliznula ivica rukava. “Pa, idem ja sad”, rekao je mirno, istim tonom kojim je do malopre govorio o tami šumske zabiti. Nesposobna da se pokrene, gledala ga je kako nestaje iz njenog vidokruga. Ni on, ni zveri, ni opalo lišće nisu čuli njen vrisak što je pretio da se prolomi sve do sićušnih grana koje su gušile nebo. Nisu, jer ga je nadjačalo njeno ćutanje, prekinuto jednim tihim, previše smirenim “u redu”. Usred šume bez ijedne staze, sagla se da zaveže pertlu koja je nemarno landarala uz patiku – u najjači mogući čvor, dovoljno čvrst da se više nikada ne odveže.


Izvor fotografije: www.pexels.com

 

Po struci je profesor srpskog jezika i književnosti; u stvarnom životu, pak, bavi se svakojakim kreativnim radom – piše, crta, prevodi, igra se novinara, stvara šarene kreacije od svega što joj se nađe pri ruci. Voli uvrnute knjige, jednostavne ljude, i nebo u svim njegovim varijantama.