Supermen

„A šta ćeš ti da budeš kad porasteš?“, pitala je komšinica.

„Supejmen!“, odgovorio je dečak navlačeći crveni čaršaf preko leđa.

Davno je to bilo. Sad mu je već dvadeset i pet. Sedi pred televizorom i gleda vesti. Rat na bliskom istoku. Novi teroristički napad u Evropi. Broj samoubistava u Aziji u porastu. Nezamislivo siromaštvo u Africi. Stopa kriminala u Americi nikad viša…

Gasi televizor. Hvata flašu piva i prinosi je usnama. Zastaje. Doboko uzdiše.

„Ovom svetu je Supermen potrebniji neko ikada.“, šapuće.

Ispija gutljaj piva, a zatim spušta flašu na stočić. Baca pogled na sat i polako se diže iz fotelje. Odlazi do toaleta, češlja se, umiva i pere zube. U velikom zidnom ogledalu proverava kako izgleda. Osmehuje se zadovoljno.

„Nije loše.“, tiho progovara.

Izlazi iz toaleta, uzima ukrasnu kesu s poda i napušta stan.

Ne ume da leti, pa se vozi autobusom. Gužva u saobraćaju. Gleda na sat. Kasniće. Čekaće ga… Ponovo… Uzdiše.

Sat i po vremena kasnije kuca na vrata i ulazi unutra.

„Bato!“, radosno uzvikuje preslatka devojčica obrijane glave jedva se suzdržavajući da mu ne potrči u zagrljaj.

„Hej, malena, kako si?“, pita je, pažljivo je grleći kako ne bi zakačio plastične cevčice koje poput okova vežu njegovu sestru za taj mlečno beli bolnički krevet.

„Prepametna i neodoljiva, naravno!“, nestašno mu odgovara sestrica.

„I skromna…“, dobacuje joj uz osmejak.

„Uvek!“, odvraća mu sa gotovo identičnim osmehom.

Kratka tišina. Samo se gledaju i smeše jedno drugom. Njen osmeh veseo, a njegov setan.

„Elem“, progovara glasno kako mu ne bi zadrhtao setom oslabljen glas, „Doneo sam ti nešto.“

Vadi kutiju iz ukrasne kese i pruža je sestri.

„Da ti pravi društvo kad ja nisam tu.“, tiho joj govori.

„Čudesna žena!!!“, oduševljeno uskliknu devojčica.

„Sviđa ti se?“

„Sviđa?! Prekrasna je! Hvala ti, hvala ti, hvala ti!!!“, vrisnu skočivsi mu u zagrljaj.

„Polako! Pazi na braunilu!“, reče, ali joj svejedno uzvrati zagrljaj.

Pušta ga iz svog snažnog krhkog zagrljaja i polako se spušta nazad u krevet. Podiže pogled ka njemu. Svoje veselo lice zamenjuje ozbiljnim.

„Bato… Znam… Znam da ti nije lako sa mnom…“

„Ne lupaj!“, prekida je.

„Znam, znam da nije. Ali… Ukoro će biti lakše. Šta god da se desi, na kraju će biti lakše…“

„Ćuti… Nemoj… Nemoj sad da budeš toliko odrasla… Nemoj danas… Ne mogu danas… Budi samo moja malena… Moja mala seka…“, moli je jedvačujnim i pomalo drhtavim glasom. Mutnog pogleda zuri u pod.

Stavlja mu ručicu na jedan obraz i ljubi ga u drugi.

„Važi…“, nežno mu obećava.

Tišina.

„Hteo sam da ti kupim i Supermena, ali nije bilo…“

„Meh, nema potrebe… Već imam jednog u prirodnoj veličini.“, odvrati mu spuštajući dlan na njegove grudi.


Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: pinterest.com