– Da znaš da od sinoć mislim na tebe i na onu priču o popravljanju.
– Uh, volim kad ti misliš na mene. Nego na koju tačno priču, ti znaš kakvi su naši razgovori?
– A onu, znaš, o popravljanju ljudi.
– A tu! E, nazdravlje. Sad ćeš me staviti u tekst.
– Jebiga.

Znam da mi je jednom pripretila da će me išibati prutićem koji je vrtela među prstima od stana do autobuske, ako je stavim u tekst.

Ona vam je od onih ljudi sa kojima nikada ne vodite prazne razgovore. Ali baš nikada. Sa kojima se gađate delima iz umetnosti, Mikinim stihovima, pričama, knjigama, Amirinim pesmama. Možda i počnemo da pričamo o svakodnevnim stvarima, ali završimo sa tim nekim životnim mislima, onim teškim, nekad ih i jedna drugoj oćutimo. A znamo da je oluja i jednoj i drugoj u grudima. Tada se držimo zajedno da nas ne odnese.

Imamo dosta toga zajedničkog, a opet i različitog. Kao neki jing-jang. Njeno belo ima malo mog crnog, moje crno ima malo njenog belog. Neka supersimetrija dva elektrona u magnetnom polju. I zato i možemo jedna sa drugom. Valjda.

Definitivno nam je zajedničko i to popravljanje ljudi o kome smo tada pričale, zašivanje njihovih rana, navijanje sata koji se zaustavio. Da taj sat može za nekog drugog da radi, da kuca kako treba, ako je za nas dve stao, požurio ili zakasnio. Jer smo se time i tešile, da onda to nešto nije ni moglo da bude naše, jer ispravno radi i definitivno bolje funkcioniše u nekim drugim rukama.

Te noći kada sam mislila o toj njenoj teoriji, zapitala sam se da li tamo neko nekoga popravlja za neku od nas. I kakvi ljudi postoje u tom sistemu popravke?

Nas dve smo nesumnjivo na toj obali gde ljudi dolaze slomljeni, pokvarenog mehanizma, sa nedostatkom nekog od svojih izgubljenih delova, na popravku. Samo se pitam je li to jedino što je nama suđeno? Da popravljamo ljude, skupljamo njihove brige, tovarimo na naša leđa, a sa njihovih ih skidamo? Ili i mi u nekom trenutku idemo preko vode kada ispunimo svoju misiju, na onu drugu stranu?

Pitam se je li to jedino što ćemo nas dve sa tim nekim ljudima da radimo?

Rekla je da se spasava ko može kada naoštrim mozak i svoj britki jezik, kako ona voli to da kaže. Rekla je da mi reči idu. Da umem sa njima, ali da je nikada ne stavim na papir.

Uzmi prut i šibaj, mala. Morala sam.


Izvor fotografije: favim.com

 

Dežurna pričalica, pevačica i plesačica. Po struci profesor i prevodilac, u realnom svetu svašta nešto drugo: malo čupavica, malo Maza, malo Lunja, hronična gladnica. Obožava da se grli, da voli, i da ljude oko sebe čini srećnim na ovaj ili onaj način.