-Bejbi, je l’ to tvoja ljubav? – dobacila je sedeći poprečno u fotelji, tako da je riđa kosa gotovo dodirivala pod.
-Nije. – rekla sam i odgrizla poveći komad čokoladice.

Da li je do čokolade ili bokte-pita-čega, zamislila sam se nad tom izjavom. Je l’ stvarno nije?
Riđkana je to primetila i ponovo pitala.

-Ono, baš baš nije? – smeškala se i od papira svoje pojedene čokoladice pravila cvet.
-Ma on je ono moje svašta i ništa, znaš?
-Znam šta je moje viđenje tog “svašta i ništa”, ali ne i tvoje. Hoćeš da mi pričaš? – bacila je cvetić preko sobe pravo meni u krilo.

Uzela sam ga u ruke i zagledala se u njega kao da prvi put u životu vidim cvetić napravljen od papira. Kupovala sam vreme. Ili se usredsređivala na to da sve što mi se tih trenutaka motalo po glavi zadržim za sebe i ne kažem naglas. Jer ako kažem, postaje stvarno. Nekako opipljivo.

On je moje svašta kad ga posmatram dok radi ono što najviše voli. Uh, čini mi se da tada mogu da eksplodiram od želje za njim. Moje svašta kad mi u prolazu zavuče ruku u kosu i poljubi vrat. Moje svašta kad nam se nosevi dodiruju, a mi glumimo budale i nećemo da se ljubimo. Ne, nikako, daleko bilo da se poljubimo.

On je moje ništa kada stoji tik pored mog ramena i pravi se da me ne vidi. On je moje ništa kad neće da prespava kod mene. On je moje ništa kad neće da se mazi. On je moje ništa kada mnogo priča. On je moje ništa kada ga vidim sa drugom. On je moje ništa kad neće da se vidi sa mnom. On je moje ništa kada neće da se grli. On je moje ništa kada se igra sa mnom, pravi mi zamke, postavlja prepreke i gleda kako se saplićem. On je moje ništa kad udara nisko i puca na sve moje slabosti prema njemu.

Moje ništa i svašta. Moje svašta i ništa.

-Alo, bejbi, ovde sam! – iz razgledanja cveta prenula me je Riđkana koja se pojavila ispred mene i stavila svoju glavu na moja kolena. -Hoćeš da mi pričaaaš, o njeeemuuu? – gotovo da je otpevala svoje pitanje.

Još koji trenutak sam gledala u cvetić, pomazila je po kosi, pa joj odgovorila:
-Nema potrebe, lepa. Pričaćemo o njemu onda kada i ako mi postane nešto. Ili još bolje rečeno – neko.


Izvor fotografije: pinterest.com

 

Dežurna pričalica, pevačica i plesačica. Po struci profesor i prevodilac, u realnom svetu svašta nešto drugo: malo čupavica, malo Maza, malo Lunja, hronična gladnica. Obožava da se grli, da voli, i da ljude oko sebe čini srećnim na ovaj ili onaj način.