Vidimo na tufne
svet na tufne
po autobusu nosu i šakama
po lišću kosi i vazduhu
ljubimo vazduh
i vazduh i tufne nas vole
hodajućim leptirima govorimo da lete
i s njima gledamo bare u oblacima
i šetamo s drvećem pod ruku
i lepimo prste na šarenu žvaku
i balon
kad nam odleti balon
jer nema više helijuma
ležimo na klupi naglavačke nosem
u ravnice se utapamo
reke budemo
tufne plivamo
vrtimo vrtimo
dok ne poletimo
pa kome do poda
i poda i zemlje
ostane da sačuva i jednu majušnu tufnu
taj će da živi
i opet da se rodi
rodi u nekom novom svetu na tufne
sa ogromnom šoljom za kafu
iz koje vire samo dve nestašnosti
dva pramena
toplote toplote
sačuvan san.


Autor: Ivana Pantelić ◊ Izvor: Čupava Keleraba