Oznaka arhive Proza

Čim se mjeri nedostajanje?


Sjedila je sama na željezničkoj stanici i čekala. Čekala je voz za koji nije znala kad dolazi. Čekala je voz sa kojeg će sići on. Bila je tužna. Da zna rok trajanja svom čekanju, lakše bi joj bilo. Ali limes ovog čekanja teži u beskonačnost. Nije htjela da vjeruje da neće dočekati. Da je njeno čekanje uzaludno. Sklopila je oči…

Čitaj dalje »

Ruke


Gasio se i poslednji novembarski dan, a dugo najavljivanog snega još uvek nije bilo. Ove godine očekivala ga je sa nekim neobičnim nestrpljenjem. Iako je već odavno bila zrela žena, supruga i majka, još uvek je detinjasto verovala u svoju teoriju snega. Zar nije sasvim logično i potpuno razumljivo da čovekovi strahovi, brige i nemiri zimi blede i nestaju, isto…

Čitaj dalje »

Trideset


Sjedila je na zadnjem sjedištu automobila i posmatrala autoput. Na trenutke joj se činilo da stoji u mjestu, a da se sve oko nje kreće. Pažljivo je posmatrala znakove koji su promicali oko nje. Scenografija se nije značajnije mijenjala, put je kao nepromjenjiva konstanta bio siv i ravan. Pružao se do horizonta i u travi koja ga je okruživala ličio…

Čitaj dalje »

Supermen


„A šta ćeš ti da budeš kad porasteš?“, pitala je komšinica. „Supejmen!“, odgovorio je dečak navlačeći crveni čaršaf preko leđa. Davno je to bilo. Sad mu je već dvadeset i pet. Sedi pred televizorom i gleda vesti. Rat na bliskom istoku. Novi teroristički napad u Evropi. Broj samoubistava u Aziji u porastu. Nezamislivo siromaštvo u Africi. Stopa kriminala u Americi…

Čitaj dalje »

S tobom želim neobično


Znaš šta, želim da otputujemo, da ubacimo stvari, spremljene u žurbi, u gepek našeg starog opel kadetta, da sa strepnjom da nije istekao, provjerimo datum u pasošu i samo otputujemo negdje, bez karte, bez plana i svih tih normalnih stvari što ljudi rade kada idu na odmor. Želim da otputujemo i da pobjegnemo od svega što nas bespotrebno živcira, da…

Čitaj dalje »

Boja sunca


Znate li koga sam sreo na peronu 3, u svitanje, jednog kišnog, novembarskog jutra, dok sam čekao voz za Moskvu? Sreo sam sudbinu. Nosila je žuti kaput i pomalo čudne naočare na nosu. Sela je pored mene i kao da je to sasvim obično pitanje upitala koliko traje to zauvek. – Dok ne dođe voz. – odgovorih joj. – Onda…

Čitaj dalje »