Ako ti kažem da si kreten, hoćeš li se okrenuti i otići?
Ili ćeš ostati da mi, kao kreten kakav jesi, pokažeš da ipak ne mogu bez tebe?

Umaraš me, kažem, iako bih da opet spustiš ruku na moje koleno, da opet pređeš prstima po mojim leđima, i uzmeš me u zagrljaj, da otplešemo još jednu pesmu. Samo još jednu.

Umara me tvoj dlan na njenim golim leđima, i tvoj radoznali glas na mom vratu. Umara me naša drugarska kafa posle vašeg romantičnog doručka. Naša kafa, koja, kao i sve naše, vrišti sve, samo ne drugarstvo. Nespretni komplimenti, pijani pozivi, smešne provokacije, neprospavane noći i patetični redovi.

Umara me.

Umara me tvoja nesloživa slagalica. To što bojažljivo sastavljaš ivice, i menjaš stranu čim vidiš da se krećeš ka centru. Umara me što se, izgleda, sam sa sobom nikad nećeš složiti, i što sam dovoljno luda da, iako te znam, i dalje stojim na tom centru. Umara me što sam luda.

Umara me što se nadam, a znam da ću ti uvek trebati samo da me nemaš. Jer mi smo takvi. Mi umemo samo da se nemamo, gledamo, uzdišemo i komentarišemo. Vrištećim dodirom, prigušenog glasa.

Umara me vruće, hladno, jesmo, nismo, i da se pravim luda. Umara me čekanje. Ono, kad priželjkuješ da ona ume da te zagrli kao ja. Ono, kad ja priželjkujem da me zagrliš kao nju. Kada o sekundi dodira razmišljam nedelju dana. Kad smo drugovi, a nismo, i zajedno smo, a nismo, i trujemo se, i pijemo, a ne umemo da se otreznimo.

– Treba da počneš da igraš kolo. – ispalim nakon gutljaja rakije.
– Zašto? – dižeš obrve u znak pitanja.
– Zato što postaje gužva. A ja sam se umorila.
– Šta sad to znači?
– Tango je za dvoje.

Piskaralo uvek željno čipsa, vina, trilera i društvenih igara. Bacila u vodu tri godine ekonomije da bi zaplivala u vodama pisanja, studiranja španskog, i življenja, generalno. Nije se pokajala. Neće reći koliko ima godina, jer i kad kaže – niko joj ne veruje.