Ti i ja između snova i stvarnosti

Nedeljna jutra pa  još jesenja.
Šire svoju  neodoljivu magiju.
Osvanu  još jedno – u kom  sam te prenijela  iz  snova  u realnost.

„I šta mi to imaš  za reći, kakav je  plan za danas?“
 „Ostajemo  ovdje ili odlazimo  u onaj daleki predio samo  nama znan?“
 Onaj  što ga  ja krstim  sa „iza sedam  brda, iza sedam gora“ ,  
 a  zapravo  je tako blizu.
 Toliko puta izmaštan  a još  nedosanjan.

Ne  moraš  ni odgovoriti. Čitam  ti iz  pogleda.
Možda  i ne želiš  pokazati ništa  od onog što znam da  postoji-
duboko u tebi ,  duboko u  nama.
Ali  oči te  odaju. 
Sve  ti čitam:  sjeta, obrisi čeznje, blagi , jedva  primjetan osmjeh  
Pa  ponovo  pogled u  stranu kao  da ne mariš što  postojim.

Prilagođavam  se tim znacima. 
Ali  ne umijem  uzvratiti na  isti način. 
Zapravo  i ne želim.
Moram  da kažem  i pokažem. Ovdje  i sada.
Kako  i koliko  Volim.
Kroz  pjesmu, kroz  riječ. 
I šapatom i krikom  jednako snažno.

Znam  da ćeš  razumjeti. Uvijek  i jesi. 

Ali  ja ne znam gdje ću sa ovom nježnošću što buja i preliva se iz  mene na samu pomisao o tebi.
I na  početku i  na kraju ovog  sna.
I ne  samo nedeljnim jutrima.  I ne samo u jesen.


Autor: Marija Dragičević