Ti si lep. Samo krivim osmehom ne susreći prolaznike. Oni nisu sa tobom, ni ti nisi sa njima. Stoga, smiri svoje raspoloženje. Nisi ti jedini sa sumornim izgledom. Nisi ti jedini sa stegnutim usnama. Zapisujem sve ovo, jer ja sam – novinarka. Ti si me nadahnuo svojim ponašanjem. Nikakvim. Ulizivačkim. Misli si pljunuo u svoju glavu, kao pljuvačku. Ugasio si me hladnom vodom. Mučki govoriš da sam ja lepotica, a ti nakaza. Nisi u pravu. Lažeš i mene i sebe. Lice ti je krivo, ožiljak na levoj strani. Ali nisam ga odmah primetila. Odgovara ukras. Odgovara tebi. Ti se kriješ. Ispod kaputa. Kao drevni monah. Uzdišeš tako, kao da kažeš: “Ah!”. Ali istina je tvoja, na tvojim dlanovima. Tvoje ruke su tvoji krstovi. Čuva te neko nevidljiv. Tvoj život dve osobe žive: možda je to laž, a možda i istina. Vidi. Pa, podigni oči na mene! Samo ne ubij svojim prodornim očima!

Uvek je tako mlad i lep samo onaj, koji nikada nije napustio visinu. Mi po zemlji hodamo. Zato bez ožiljaka nije niko, čak ni ti, posečen na vidnom mestu – oh, ne nosi ga kao teret. Ne nosi ga. Pusti, da on tebe nosi. Ne misli, momče, da svako ima oružje, ko se sa tobom pozdravlja. To nije istina. Čini se da je ružan lepši od onog, koji krunu lepote nosi.

Ti poveruj! I ja ću poverovati. Otvori oči. Pišem tebi. Pročitaću ti posle. Sada pogledaj. Senku sa tvoga lica ću skinuti. Omekšaću ga. Nasmešio si se kao mačka. Vidiš, tako biva: lako se čini teškim, ogromno – praznim, a sve je jednostavno. Označiti greške je važno. Pokušaj. Ili ih ne pravi. Baci pet! Na stazicu. Na rastanak. Poletećemo. Razletećemo se. Svako na svoju stranu. Hop! U dlanove pljas! Čeka nas put. Dugo ćemo hodati. Ne silazi. Sa svoje visine. Sa moje tuge. Osmesima ćemo ptice pojiti. Ti si ledolomac. Ja sam santa leda. Ili je obrnuto? Pa, neka bude.

Izađi! Tvoja stanica…


Po priči savremene beloruske nagrađivane književnice i novinarke Marine Jevsejčik iz Minska
Prevela sa beloruskog Dajana Lazarević ◊ Fotografija: Marina Jevsejčik, privatna arhiva