Treći svetski rat

Samael je užurbanim korakom grabio ženevskim ulicama kada mu je zazvonio telefon. Ne usporavajući, izvadio ga je iz džepa i bacio pogled na ekran. 

„Ćale? Sjajan tajming, nema šta…“, promumlao je sebi u bradu, a zatim se i javio na telefon. „Reci, matori?“, glasno je rekao i dalje ne usporavajući. U daljni je već mogao da vidi Palatu Nacija.

„Imamo problem… Veliki problem! Ustvari, dva problema… Ne zna se koji je veći…“, rekao je njegov otac blago rastrojenim glasom.

„Jel’? Koja? ’Ajde reci, da ih dodam na listu…“, reče Samael gotovo preskačući haubu mercedesa koji ga umalo nije udario na pešačkom prelazu.

„Gledaj kuda ideš!“, doviknula mu je žena iz auta, ali ju je mladi đavo izignorisao.

„Anđeli sve znaju i svi su uz Njega! Obrnuo je priču tako da On ispadne pozitivac, a pošto nam je otac i i dalje naš tvorac, naravno da su mu poverovali i stali uz njega… Pokrenuće apokalipsu koliko već sutra!“, gotovo je viknuo Venera.

„Aha… Znači ovo jutros je Rat uradio na svoju ruku… To objašnjava zašto su žrtve bile minimalne… Smrt nije predvodila akciju… Dobro, onda imamo još malo vremena – bolje nego nimalo…“, reče Samael više za sebe. 

„Šta se desilo jutros?“, upita Venera, strepnja u njegovom glasu opipljiva.

„Rusija je lansirala prekookeanske rakete na Ameriku…“

„Na Sjedinjene Američke Države?“

„Ne, na Latinsku Ameriku – da na SAD, naravno!“, obrecnuo se Samael. 

„Okej, okej, nema potrebe da budeš takav – to je bilo retoričko pitanje…“, mirno reče Venera. 

„Znam… Izvini… Ponestaje nam vremena, a ja i dalje ne znam gde je… Nema veze… Izvini, ćale…“, reče Samael obilazeći par sa bebom u kolicima.

„Elem… Da li to znači da smo na pragu Trećeg svetskog rata?“

„Da, ali upravo jurim ka Ujedinjenim nacijama kako bih sprečio da se preko tog praga pređe.“

„Kako?“, upita Venera zbilja zainteresovan.

„Duga priča… Ali ne brini sve je pod kontrolom“, odgovori Samael stiskajući slobodnom rukom USB fleš memoriju u džepu svojih pantalona. „Nego… Koji je drugi problem?“, upita.

Venera duboko udahnu. 

„Otac mi je naredio da ubijem Lilit i tebe… Morao sam da mu obećam da ću to učiniti kako me ne bi uništio…“, reče.

„Pametno… Ne vidim u čemu je problem. Čim me zoveš telefonom znači da više nisi u Raju, da ti je poverovao i da si se izvukao“, reče Samael ležerno sad već koračajući ka ulazu Palate Nacija.

„Problem je u tome što… Prilično sam siguran da mi nije poverovao. Ne znam šta smera… Zašto me je pustio? Koji mu je plan igre? Nadao sam se da bi ti mogao da imaš neku ideju…“

Samael se namrštio.

„Nisam siguran… Moram da porazmislim malo više o tome… Ali to će morati da sačeka dok ne zaustavim Treći svetski rat. A kad smo već kod toga, moram da idem… Kloni se nevolja, matori! Nemoj da talasaš! Ne spuštaj gard i pazi leđa! U kontaktu smo…“, reče i prekinu vezu pre no što je Venera stigao bilo šta da odgovori. 

„Sastanak Ujedinjenih nacija povodom napada Ruske Federacije na Sjedinjene Američke Države?“, upita portira koji mu dade uputstva nakon što baci pogled na njegovu legitimaciju koju mu je napravio njegov čovek, to jest veštac, iz kancelarije Ujedinjenih nacija u Ženevi.

Kada je kročio u salu, rasprava je već bila u punom jeku. Morao je da upotrebi magiju kako bi pronašao Liama u svom tom haosu. 

„Gde si dosad?!“, gotovo je uskliknuo Liam kad ga je ugledao. 

„Pa nisam mogao da se magično pojavim u sred Palate Nacija, zar ne? A i morao sam da se postaram da ovo bude uverljivo, bez trunke sumnje…“, reče stavljajući fleš memoriju u Liamov dlan.

„Jesi li siguran da će ovo upaliti?“, upitao je veštac, a Samael je mogao da vidi talase zabrinutosti kako zapljuskuju njegovo čelo.

„100%! Na njemu imaš neoboriv dokaz da je napad izveden od strane internacionalne terorističke organizacije koja je želela da izgleda kao da je Rusija napala Ameriku“, reče đavo.

Liam klimnu glavom stežući fleš memoriju u šaci.

„’Ajde! Šta čekaš?! Idi! Nemamo vremena za gubljenje!“, podviknu đavo vešcu, koji na to poskoči i krenu da se probija kroz masu ambasadora.

 

Kada je Liam počeo da pred Ujedinjenim nacijama iznosi dokaze da Rusija nije odgovorna za napad, Samael je konačno odahnuo. Tada mu je zavibrirao telefon u džepu. Kada je pogledao ekran video je notifikaciju poruke od… Sare Blek! S nestrpljenjem ju je otvorio i osmehnuo se pročitavši je. 

„Znao sam da mogu da računam na tebe, malena veštice…“, tiho je prozborio. 

U poruci je pisalo: Pronašla sam Adama. Šaljem tačnu lokaciju večeras nakon što potvrdim informaciju. 


Autor: Miroslav Stojković