Trgovac dušama

“Koliko košta vaša duša?”, odjekivao je glas iz gramofona.
“Zamenite dušu za novac. Kupite svoje snove.”
“Još samo danas specijalna ponuda. Stara duša za nov život.”, govorio je grub muški glas iz čudnog, crnog kombija.

Šetajući gradom, izgubljen u gomili misli koje su ga obuzimale, na momenat je zastao čuvši nesvakidašnju ponudu. Okrenuo se više puta oko svoje ose, a zatim se ukopao u mestu.
Kao da je zaboravio kuda je pošao…
Onda je shvatio da zapravo ni ne ide nigde. Odavno je odustao od ciljeva. Satima se vrti u krug po mračnim uličicama. Pokušava da pobegne od sebe samog, ali je uvek korak ispred. Ta mala, podla stvarčica ga izjeda iznutra. Drugi je zovu “Savest”, a on je zove prokletnicom.
Mrzi što o svemu mora da promisli. Mrzi što ga sitnice dele od krupnih stvari i što još uvek sakuplja mrve dobrote za izgubljenim ljudima. Mrzi što ima nju, tu malu podlu stvaričicu, koja ga uporno odgovara od zlih misli…
Samo kada bi uspeo da ukrade novine, lakše bi prespavao noć. Jer beton na stanici zna da bude tvrd za njegovo izmoreno telo. A i kiša bi mogla da padne i po ko zna koji put bi mu se stvari ukvasile.
Samo kada bi uspeo da ih ukrade..
Ali ne može…
Jer zna da bi to platila radnica veselog lika. Ponekad mu se nasmeje kad pored nje prođe. Jednom mu je poklonila flašicu vode i to je bio prvi put, posle ko zna koliko godina, da nije pio zaboravljenu, od sunca ugrejanu vodu, koju bi pronašao na stepenicama studentskog parka.
Onda su joj gazde zabranile da sa njim razgovara i da u njegovom pravcu gleda.
I ne krivi je, ona samo sluša naređenja…
Ipak ne može da ukrade…
Jer ima savest. I savest mu govori da nije ispravno ukrasti. Pa će zbog te savesti još jednu noć provesti sklupčan u ćošku, zamotan u staru, bušnu jaknu, zamotan sam u sebe, pod svetlom ulične sijalice i u tišini duboke noći.

“Koliko košta vaša duša?”, glas se ponavljao.
“Zamenite dušu za novac.”, nastavljao je.

Čovek je opet zastao…
To je bilo jedino što je imao. Dve izborane ruke, nesposobne za rad, neke lepe uspomene iz srećnih vremena i jednu istrošenu, ali čistu dušu.
Bio je sam. Neprimetan. Ljudi su pored njega propazili, a da ga ni ne pogledaju. Osećao se kao da odavno ne postoji. Živeo je u nadi da će mu neko, nekada uputiti lepu reč, ili značajan pogled, bar nešto što bi moglo da mu vrati veru u bolje sutra.
Ali godine su prolazile…
I kosa mu je sve više opadala.
I kosti su počele da se naziru ispod propale, stare kože…
I bilo mu je sve hladnije i sve teže da zaspi.
I sve je strašnije izgledao.
I ljudi su ga sve više zaobilazili..
Neki su ga gledali sa gađenjem, a neki bi jednostavno okrenuli glavu.
Nije pamtio kad je poslednji put sa nekim razgovarao. Ponekad bi pričao sa uličnim psima, oni su ga jedini slušali.
Pričao je i sam sa sobom…
Da ne bi zaboravio da govori.

“Koliko košta vaša duša?”, glas ga je opet trgao iz misli.
“Zamenite dušu za novac. Kupite svoje snove.”
“Još samo danas specijalna ponuda. Stara duša za nov život.”, glas je bio sve glasniji.

Starac odluči da priđe.

“Dobar dan, dobri čoveče.”, obrati se muškarcu sa gramofonom.
“Dobar dan, starče”, odgovori čovek.
“Želeo bih da prodam dušu. Samo je već istrošena i izgažena. Ne znam da li još nešto vredi.”, reče starac.
“Šta želiš u zamenu starče?”, upita čovek sa đavoljim rogovima.
“Koliko uopšte košta duša trgovče? Vi bi trebalo najbolje da znate?”
“Sve joj je manja cena.”, odgovori čovek.
“Onda vam je nudim za jedan razgovor.”, reče starac.
“Ako imate volje da pričate. A ako vam se žuri, osmeh će mi biti dovoljan.”, dodao je.
“Neka ti bude, starče.”, odgovori trgovac.
“Počni da pričaš. Pažljivo te slušam.”, reče, dok se zadovoljno kezio.
Vrata kombija su se zatvorila za njima.
Na momente bi tišinu noći prekinuo starčev dubok glas.

Poslednje što je zasijalo u noći je bio osmeh na naboranom licu, jednog odavno zaboravljenog čoveka.
A znate li šta je najtužnije?
Sutradan niko nije ni primetio da ga više nema…

Eto, toliko danas vredi jedna duša…


Autor: Anđela Češljarac