Tupavi i sistem, ili – vredi li zaista?

Sedim u jednom hodniku u kome je pretoplo za jaknu, a prehladno za džemper, i žvrljam u tefteru za beleške. Čekam da se završi jedan sastanak. Treba mi da se završi jedan sastanak, da bi sa njega izašli jedni ljudi, jer ti ljudi treba nešto da mi kažu da bih mogla da uradim svoj posao i završim ono zbog čega sam došla.

Sastanak se ne završava. Dok i dalje žvrljam, slušam kako, u susednoj prostoriji, sekretarica vodi telefonski razgovor, sasvim očigledno potpuno neposlovne prirode. Iz neke druge kancelarije čuje se muzika. Službenica iz treće kancelarije prolazi pored mene u potrazi za sredstvom za čišćenje nežnih kancelarijskih politura, dok se sekretarica, završivši porodični razgovor preko telefona, na visokim potpeticama njiše u suprotnom smeru sa poslužavnikom za šoljice za kafu. Deluje kao da je svima lepo. Toplo, ušuškano, fino. Svima njima koji su našli svoje mesto u sistemu; neko mesto koje tačno odgovara njihovim oblicima i veličinama; ili, pak, neko mesto u koje su se uklopili, makar morali i da se malo skupe i saviju.

I šta ću tu ja, koja ne razumem sastanke koji ne završavaju na vreme, ni njihanje na štiklama, ni porodične razgovore na telefonski račun firme? U šljampavom džemperu, sa tefterom i čudnim crtežima kojima ubijam vreme jer se nisam setila da ponesem knjigu. Jer sam naivno verovala da mi neće trebati.

I uopšte – šta ćemo tu svi mi, koji ne razumemo? Koji se ne uklapamo? Kojima bi, čak i da nađemo neku šupljinu u “glavnom” sistemu u koju možemo da stanemo, bilo neudobno; žuljalo bi nas, gulilo nam laktove, migoljili bismo se u svoj toj neugodnosti dok ne izludimo od nje. Jer bismo, velika je verovatnoća da bi tako bilo, bili suočeni sa gomilom stvari koje, jadni i tupavi kakvi smo, ne razumemo – ni zašto jedni ljudi drugim ljudima prosipaju romaneskne komplimente, a onda, kad okrenu jedni drugima leđa, postanu najgori neprijatelji; ni kako se to poslovi rade ispod žita, i u kakvim su to odnosima treći ljudi sa četvrtima, a sve da bi se izigrali peti, koji dobro sarađuju sa prvima pa zato ne odgovaraju drugima?

Šta da rade svi oni kojima je muka od tog društva – društva u kome vas sažaljevaju jer ste dobri i pošteni, i savetuju kako treba da se gurate i budete drski i bezobrazni (a vi ne umete, jer se takve stvari teško uče ako ih nemate u sebi); u kome se može živeti od prodaje magle, a divljenje se iskazuje prema onima koji umeju da je prodaju po najvišoj ceni; društva koje vas gleda popreko što se ne radujete otvaranju nove fabrike za proizvodnju poklopaca za tegle, u kojoj možete da nađete divan posao (pa šta ako ste doktorirali fiziku?). Često me muče ova pitanja. I ne sviđa mi se ni ono – ako ih ne možeš pobediti, priduži im se. Više mi se sviđa jedno drugo – ako ih ne možeš pobediti, pobegni. Što dalje.

Zamislite, dragi svi kojima je od svega muka (a ne znate ni kako da se stopite, a ni kako da promenite svet i ljude) – jedno mesto daleko od sistema, i daleko od društva (ili bar onog velikog dela koji ne razumete). Jedno mesto u prirodi, gde se bavite konkretnim stvarima, važnim stvarima, umesto poslovima koji su vam „ispali“, a kojima, s vremena na vreme, nikako da dokučite pravi smisao.

Sadite, okopavate, vadite, berete, jedete. Gradite, uređujete, živite. Stvarate i rušite i ponovo stvarate, volite i šetate, spavate čvrsto i budite se odmorni, jer je umor koji vas je prethodno stigao fizički, a ne onaj danas sve češći – duševni, psihički, egzistencijalni. Zamislite jedan svet u kome se vreme, na neki magičan način, vratilo u neko doba kada se još nismo uklopili u sistem. Svet u kome zaista možete da se skoncentrišete na život – na onaj život za koji ne postoje konkursi i za koji se ne pišu projekti; za koji vam ne trebaju veze i članske karte, koji se ne čeka na birou, ni u dugim redovima pred šalterom.

A ti misliš lako je živeti u prirodi/na selu? – obično pitaju oni koji čuju nešto ovako. Ne, ne mislim. Naravno da nije ni lako ni naivno baviti se obradom zemlje, ili gradnjom kolibe, ili izradom sopstvenog sistema za navodnjavanje; naravno da nije najudobnije na svetu nemati uvek toplu vodu, ni vruće radijatore, ni prodavnicu opremljenu svime na pola minuta hoda. I ne verujem da je jednostavno početi sve ispočetka.

Ali nekako mi se čini da ima smisla – mnogo više od ovog “lakšeg”, u kome mi neki tupavi smisao nikako da nađemo, a koje će nam, pre ili kasnije, na ovaj ili onaj način, dođi glave. Ili makar duše i živaca.

A vredi li zaista?

(Možda će se nastaviti)


Piše: Tufnasta Zebra ◊ Izvor fotografije: bibo.kz