Turista

Posmatrao sam ga kako ležerno šeta Knez Mihailovom poluzainteresovano posmatrajući ljude sa kojima se mimoilazio. Zašto je bio ovde? Zašto sada, nakon toliko vekova?
„Daj koji dinar?“, zaprosilo je malo ciganče.
„Naravno, sine…“, rekao je i stvorio štos novčanica u ruci pružajući je dečaku koji je na to čudo razrogačio oči i bojažljivo uzeo novac.
„H-hvala ti p-puno…“, tiho je promucao dečak, na šta mu je on odgovorio osmehom koji bi lako mogao i julsko sunce da zaseni.
Nastavio je da korača ulicom, a ja sam nastavio da ga pratim. Kako i ne bih? Nisam video svog oca vekovima – niko nije, a sada je tu, korača među smrtnicima kao najobičniji turista. Šta li smera? Da li zna da ga pratim?
Zastao je kraj mlade majke koja nikako nije uspevala da umiri svoju bebu čiji plač je odjekivao ulicom. Namignuo je detetu i ono je prestalo da plače toplo se osmehnuvši majci. Produžio je dalje.
Ubrzo je naišao na sveštenika koji je sedeo na klupi i hranio golubove mrvicama hleba. Poželeo mu je dobar dan i seo kraj njega. U ruci mu se pojavila kesica semenki kako bi se pridružio svešteniku u hranjenju ptica. Sedeli su tako nekoliko minuta u tišini hraneći golubove, a onda je moj otac progovorio: „Oče, oprostite ako sam suviše indiskretan, ali, recite mi molim Vas… Šta mislite o ljudima našeg vremena?“
„Zanimljivo pitanje…“, reče sveštenik pogledavši ga iskosa. „Zaista zanimljivo, posebno kada dolazi od Tebe.“
Otac mu se osmehnuo, potvrdno klimajući glavom.
„Mislim da su lenji, zavidni, pakosni, sujetni, destruktivni i samodestruktivni, jadni i bedni, ćudljivi i umobolni, perverzni i morbidni… Sve tužniji i depresivniji… Sve… Sve manje Tebe dostojni…“ Zastao je. „Ali takođe verujem i da, svi do jednog, u sebi kriju neizmerni potencijal za… Za sve ono dobro što trenutno nisu. Ja verujem u njih…“
Otac je lagano klimao glavom. „To je dobro…“, rekao je. „Treba im neko da veruje u njih.“ Zatim je ustao nastavljajući svoju šetnju i ostavljajući sveštenika da razmišlja o značenju njegovih reči.
Svoju šetnju je završio visoko na Kalemegdanskoj tvrđavi. Stajao je nepomično, obasjan zalazećim suncem, i posmatrao Dunav. Duboko sam udahnuo, prišao mu i stao rame uz rame s njim.
„Oče…“, rekao sam umesto pozdrava.
„Venero, sine moj!“, uzvratio mi je uz, čini mi se, iskreni osmeh.
„Zašto…“
„…sam ovde?“, dovršio je moje pitanje.
„Da…“
„Svratio sam malo da vidim kako su mi deca“, odgovorio je kao da je to nešto najnormalnije na svetu.
„Nakon dve hiljade i kusur godina?“, upitao sam u neverici.
„Zašto da ne?“, smireno je odvratio.
„Da li si svestan šta se ovde sve izdešavalo u protekla dva milenijuma? Da li si svestan šta su ova tvoja deca sve morala da istrpe? Da li si svestan koliko smo moja braća i sestre i ja bili nemoćni da im pomognemo? Da li si svestan koliko je patnje bilo, i koliko je još uvek ima, na ovom svetu koji si napustio?!“, gotovo da sam mu vikao u facu. Nisam ni bio svestan da sam počeo da mu se unosim u lice.
„Apsolutno“, mirno je odgovorio.
„A kažeš da sam ja zao?!“, prodrao sam mu se u facu.
„Sine…“, progovorio je nežnim glasom polažući dlanove na moja ramena. „Ja im nikada nisam obećao sreću. Obećao sam im slobodnu volju, koju su i dobili, a na njima ostaje kako će je iskoristiti. Sve što se desilo i što će se desiti, bilo je i biće posledica njihovih dela, ma koliko to objektivno surovo i prema pojedincima nepravedno bilo – zajedno su u svemu ovome i zajedno oblikuju svet koji im je poklonjen. Sve što učine ili ne učine, sve, baš sve, ima posledice, bilo da su neposredne, bilo da su negde daleko u budučnosti – neizbežne su. Bilo je i biće mnogo patnje, istina je, ali takođe je bilo i biće i mnogo sreće i radosti – nije sve tako crno, Venero, sine moj…“
Zastao je gledajući duboko unutar mojih šarenih očiju. „A ti… Nisi ti zao… To JA nikada nisam rekao! Ti si samo… Buntovan… Svojeglav! Nikada nisi mogao da prihvatiš da nije na nama da ih spašavamo i da okajavamo njihove grehe umesto njih – naše je samo da navijamo i nadamo se da će naučiti dovoljno iz svojih grešaka pre nego što se potpuno samounište.“
Nakon što je to izgovorio, ponovo je nestao, ostavljajući čovečanstvo na sopstvenu milost i nemilost.


Autor: Miroslav Stojković