Tužan je bio grad

Satima se šetam ulicama ovog
prelepog grada, dok pored mene prolaze
stotine nepoznatih lica…
Sve sija, sreća je u vazduhu, osećam je…
A onda se setim kako je ovaj isti grad
izgledao jedne davne večeri.

Te večeri, grad je bio sablasno tih,
jezivo hladan i bolno tužan…
Nije bilo nasmejanih prolaznika, nije
bilo ove sreće u vazduhu…
Ili, možda, jeste?

Možda je smao meni ta jeza bila u kostima
dok sam drhtala hodajući kao po staklu,
staklu čiji su se komadi do srži zabijali u moja stopala…
Možda su samo mene sablasti proganjale u mraku i
samo mene boleo sjaj meseca dok mi je pekao oči…

Da, užasno tužan je bio grad te večeri,
sećam se da je i nebo plakalo, sve zvezde
su pobegle sa neba, sakrile se da ne gledaju
tugu koju nisu mogle podneti, jaukao je
vetar udarajući o gole grane drveća koje je
stajalo kao skamenjeno i podnosilo te udarce,
mireći se sa sudbinom…

Dobro pamtim to veče, pa se pitam:
Da li je ovo isti grad kao i tada?
Da li sam ovo ista ja ili, možda,
samo sanjam?

Nastavljam da koračam sa osmehom
na licu, sećajući se suza koje su se
jednom davno urezivale u svaku poru,
čisto da se ne zaborave…

Tužan je bio grad tada, možda
najtužniji nego ikada pre toga,
možda tužniji meni nego ikome…
Da, bio je ovo tužan grad koji se sada
ponovo smeje.


Autor: Bojana Krkeljić ◊ Izvor fotografije: pixabay.com