Talenat Kamij Klodel je istovremeno sjaj i sramota naše zemlje. – rekao je 1907. godine Šarl Moris, francuski diplomata.

O ovoj umetnici pisala je Heder Veb u svojoj knjizi Rodenova ljubavnica. Međutim, naslov nikako ne predočava njenu pravu ulogu u Rodenovom životu. Bila je ona mnogo više od toga, ali je, nažalost, baš ta uloga učinila njen život takvim kakav je bio, sa tužnim krajem.

U senci čuvenog Ogista Rodena (1840-1917) stoji sjajna umetnica, vajarka Kamij Klodel (1864-1943). Katkad ohrabrivana i poštovana, a neretko potcenjivana i odbacivana, Kamij je svoj muzej dobila tek 70 godina nakon smrti, mada su neke njene skulpture još za Rodenova života bile izložene u njegovom muzeju u Parizu.

Odmalena zaneta umetnošću, podršku je dobijala od oca i brata, dok majka nikada nije uspela (niti se trudila) da je razume. Između dva sveta: sveta umetnosti za koji je znala da je rođena i sveta koji joj je nametala majka videvši je kao uzornu suprugu, Kamij hrabro bira prvi. To je jedini svet u kome može da živi. Upisuje akademiju i odlazi u Pariz, put svojih snova. Ali, prava borba je tek bila pred njom.

U svetu muškaraca, umetnost žene nikada se ne ceni dovoljno, i unižava se samim tim što ju je stvorila ženska ruka. Bilo je, u to doba, neshvatljivo da se žena bavi vajanjem, i zato je Kamij morala proći mnogo teži put do slave. Ipak, ona biva prihvaćena kao umetnica i redovno izlaže na Salonima, ali, ponekad njen rad biva nipodaštavan ili smatran kopijom. Tako su je optuživali da kopira Rodena onda kada još nije ni čula za njega, niti videla njegove radove. Bila je svesna svog talenta i ta upoređivanja su joj smetala.

Nije upoznala nikog ko koristi svetlost, ili njeno odsustvo, tačno onako kako ona to radi. Malo je umetnika izvlačilo dušu iz dubine svojih subjekata, i prikazivalo je tako živo i detaljno. Samo su majstori umeli to da izvedu. Nek je i neskromna, ali sebe je svrstavala u veštije vajare.

24 godine starijeg Rodena upoznaje u svojoj 19-oj godini. On joj tada postaje učitelj. Čini se da su se odmah dopali jedno drugom, iako je Kamij neko vreme pokušavala da uguši glas svoga srca. Vremenom njihov odnos postaje nešto posebno. Nisu bili samo ljubavnici, već su jedno drugom bili inspiracija, podstrek, oslonac. Stvarali su zajedno, zajedno radili na istim skulpturama. Ona je brzo učila, i za samo nekoliko lekcija naučila bi ono za šta su njemu bile potrebne godine da bi savladao. On je o svojim vizijama stalno razmišljao, a ona je crpla iz svog nadahnuća i nikad nije dovodila u pitanje je li valjano – a to beše i zadivljujuća i suluda osobina. Kamij je Rodenu bila i model, muza, njegova najveća opsesija. Ipak, iznad njih kao da je uvek lebdeo i neki nemir; uvek prisutan strah kod Kamij, glasovi u njenoj glavi koji su je stalno upozoravali na Rodena. Kada je prvi put poljubio čula je upozorenje:

Neki glas mi je rekao da pobegnem od mesje Rodena ili će me povrediti.

Boreći se za poslove, ime i položaj, dobijajući i gubeći, postepeno su se udaljavali jedno od drugog. Delom je tu krivac i nerazjašnjen odnos između Rodena i Roze, njegove nevenčane supruge, sa kojom je imao sina. Nikako nije želeo da je napusti. Čini se da ju je voleo, ali voleo je i Klodel. Ne, obožavao je Klodel. One su bile posve različite žene, a Roden kao da nije mogao ni bez jedne od njih dve.

Roza ga je sinoć pitala što je ne ostavi. Ukazala je da voli Kamij, pa što se onda s njom muči? Šta ga je toliko dugo vezivalo za Rozu? Nije znao da kaže, ali to mora biti ljubav. Sama pomisao na to da posle toliko godina Roza više neće biti deo njegovog života užasavala ga je, ispunjavala osećajem da je umoran i star, odbačen.

Da li to znači da je Roden ostao sa Rozom samo zbog sebe, misleći samo na to kako bi se on osećao bez nje? Moguće… Nije posebno mario za njena osećanja, sudeći po knjizi. Sve to je jako nejasno, i teško je razumeti Rodena. Osećao je da je potčinjen Kamij:

Brzo je nacrtao ženu koja sedi na pijedestalu i muškarca na kolenima, glava mu potčinjeno položena na njen go stomak. To je bio, potčinjen kraj njenih nogu, kraj svog ,,Večnog idola”.

Kamij je uvek smetala ta Rodenova nerešenost i ostanak kod Roze. Znala je da će zauvek ostati samo njegova ljubavnica. A, tu vezu sa njim niko od njenih bližnjih nije odobravao. Tako će je brat (poznati pisac Pol Klodel) osuditi zbog veze sa Rodenom, i on će biti taj koji Kamij odvodi u psihijatrijsku bolnicu (u kojoj, sa dijagnozom šizofrenije, ostaje do smrti). Rastrzana između svoje dve ljubavi, Rodena i vajarstva, ona ima sve češća priviđenja, sve češće čuje glasove i biva izgubljena za svet oko sebe.

Je li Kamij stvarno luda ili previše strastvena da bi obuzdala osećanja? Nije znao. Nisu li svi oni pomalo ludi? On za svojim radom – i za njom. Svi su se oni mučili u životu – a zarad čega? Ljubav ne pobeđuje sve; ljubav samo nakratko učini život podnošljivijim, pa satre svoje žrtve. Oboje su težili da uhvate suštinu ljubavi u mermeru i glini, da je uobliče i usavrše. Da ostave trag lepote na duši čovečanstva.

Čitajući ovu divnu knjigu, nisam mogla da ostanem samo na onome što sam u njoj pronašla, već sam želela da se i na drugim mestima informišem o ovoj velikoj umetnici. Evo nje, te koja je inspirisala Rodena i koja mu je uzela i dušu i telo.

U svom radu više je volela radikalan pristup: da proporcije ljudskog tela prilagođava tako da telo odražava emociju koju je htela da dočara – baš kao što su impresionisti, kako su slikari sebe nazivali, prikazivali jedan izmenjen pogled na stvarnost. Divila se toj osobini slikarske vizije.

Ovo je divan istorijski roman o jednoj hrabroj, odlučnoj ženi, koja ipak nije uspela da nadvlada i kontroliše svoje strasti, i one su je, naposletku, uništile. Strastvena, iskrena i osećajna, drugačije nije ni mogla delati, već samo vođena srcem. Bez kalkulacija, dodvoravanja, i bilo kakvih spletki, ona je uspela da sebi obezbedi ime među slavnim umetnicima. Dosta je patila, ali, bez te patnje, ne bi bilo ni njenog stvaralaštva.

Nije žalila zbog patnje niti zbog spoznaja koje joj je donela; patnja ju je naučila svemu – bio je to čak dar, to što može da uvidi, da upije najintimnija osećanja ljudi i da prikaže njihove radosti i strašne boli. Lepota koju je ostavila za sobom prevazići će tragediju njenog života. Ta joj je istina brujala u dubini duše i negde u sebi Kamij se ponosila.

Piše: Kristina ◊ Fotografije: Kristina, blic.rs/sh.wikipedia.org, wannabemagazine.com
Kristinine recenzije knjiga čitajte i na njenom blogu Sparks of Beauty!