U sumrak sveta

Nateraću kišu da više nikada ne padne,

i sunce da zauvek ugasi svoj plamen.

Nagovoriću zemlju da prestane da se kreće,

a ljude da prestanu da dišu.

Ugušiću cvrkut ptica, dečji smeh, žubor potoka,

prekinuću muziku, nepodnošljivi žagor ljudi,

i posejaću tišinu.

Polomiću kazaljke na satu i zaustaviću vreme.

Spaliću sve šume i livade,

presušiću sve okeane, mora i reke,

razoriću planine i stene pretvoriti u prah,

uništiću i poslednje zrno peska u pustinji.

Ugušiću svaki zvuk i zaustaviti svaki pokret.

Razrušiću zidove, polomiću stakla na prozorima,

spaliću gradove do temelja.

Učiniću da nestane sve što živi i diše.

Sve, osim nas dvoje.

Možda ćeš me tada,

dok budemo stajali

na goloj površini stravično puste planete,

pod svetlošću zvezda,

najzad pogledati u oči i čuti reči

koje već dugo pokušavam da ti kažem.


Izvor fotografije: pexels.com

Po struci je profesor srpskog jezika i književnosti. U stvarnom životu bavi se novinarstvom, pisanjem poezije i proze i stvaranjem šarenih kreacija od svega što joj se nađe pri ruci. Voli uvrnute knjige, jednostavne ljude,  i nebo u svim njegovim varijantama.