Udar groma

Zevs je stajao na vrhu Olimpa i odmarao pogled na horizontu. Bio je vedar dan i prijali su mu poljupci sunca po licu. Olimp možda i nije bio njegov dom kao što su to stari mitovi pripovedali, ali ovo mu ipak jeste bio najdraži planinski vrh. Na njemu je prvi put osetio ukus usana svoje žene… Setno je dotakao prstima ugao svojih usana. Nedostajala mu je Hera. Oči su mu ovlažile, ali ih je žustro protrljao rukom kako bi sprečio da iz njih poteku suze. Osetio je njegovo prisustvo i neće mu dozvoliti da ga vidi kako plače. 

„Neuhvatljivi Zevs…“, izgovorio je najmelodičniji glas univerzuma. 

Zevs se okrenuo i oprezno spustio svoj pogled na visokog čoveka bele kose, kratke bele brade i savršenih crta lica. Njegove oči boje neba su smireno posmatrale duha neba i munji koji je stajao pred njim.

„Svemoćni monstrum…“, oslovio ga je Zevs.

„Monstrum? Rekao bih da to zavisi od perspektive…“, odvratio je čovek.

„Perspektive?! A iz koje to perspektive nije monstruozan genocid čitave rase?! Video sam svojim očima kako pred tobom padaju nevini dusi koji su ti otvorili svoj dom i primili te raširenih ruku! Set, Anubis, Odin, Ra, Oziris, Horus, Hronos, Freja, Hermes, Posejdon, Loki, Triglav, Sventovit, Dogan, Buga i moja voljena Hera su bili prvi koji su pali, trenucima nakon što smo te primili u naš dom!!! A zatim si nastavio i sa istrebljivanjem ostalih!“

„To je moralo biti učinjeno…“, ponovo odvrati čovek bele brade.

„NISI IMAO PRAVO!!!“, prodrao se Zevs. 

Čovekove nebeske oči su potamnele i zastrašujućim glasom je izgovorio: „Uzeo sam pravo…“

Zevs je ustuknuo. 

„Oteo…“, poraženo je prošaptao. „A sada je, pretpostavljam, moj red da pođem za njima…“ 

„Znaš da jeste.“

„Jasno ti je da se neću predati bez borbe?“

„Jasno ti je da nemaš nikakve šanse?“

„To ne znači da ti neću prirediti pakleni oproštaj…“, reče Zevs i iz očiju mu zasevaše varnice. 

Elektricitet poče da pleše njegovim celim telom i gusti oblaci se formiraše nad njihovim glavama. Vazduh oko njih zaparaše mnogobrojne munje. Zevs podiže ruku i sve ih privuče u svoju šaku, a zatim ih, jednim pokretom ruke, usmeri u svog suparnika koji je samo mirno stajao i čekao njegov napad. Munje udariše čoveku u grudi i ovaj se na tren namršti, ali odmah zatim, sa osmehom na licu, dlanom ugasi plamen koji je pri udaru munji zahvatio njegovu belu košulju i mahnuvši rukom vrati je u besprekorno stanje u kakvom je do nedavno bila. 

„Moj red…“, surovo reče fiksirajući pogledom Zevsovu zabezeknutu facu. 

U deliću sekunde posegnu ka oblacima i zahvati šaku punu munja koju zatim sasu po svom suparniku i po pola Olimpa. Zevs je još nekoliko sekundi stajao tamo, sa tim zabezeknutim izrazom lica, a zatim se pretvorio u prah koji je vetar razneo po najdražoj mu planini.

Belobradi čovek je uperio pogled ka nebu, ka avionu koji je pogođen njegovom munjom jurio ka zemlji, a zatim nezainteresovano produžio svojim putem. 

 

Ljudi u avionu su vrištali, paničili i, uprkos naporima posade da ih smiri, bili sve samo ne smireni – a kako bi i bili kad će za samo nekoliko minuta svi do jednog pomreti. Međutim, ono što ni putnici ni posada nisu videli, bila su dva anđela koja su jurila za padajućim avionom usput se dogovarajući ko će mu s koje strane pristupiti. 

Anđeo crnih krila je prihvatio avion ispod krila sa leve strane, a anđeo srebrnih krila je to isto učinio sa desne strane. Nekoliko minuta kasnije, avion se „srušio“ bez i jednog povređenog putnika i niko nije imao pojma kako je uopšte moguće da je bilo šta sa tog leta osim crne kutije ostalo u životu.

 

Anđeli su sleteli na obližnje brdo i sa sigurne distance posmatrali rezultate svog dobrog dela. 

„Koja slučajnost da baš mi naletimo na ovako nešto, a?“, retorički upita Gabriela uvlačeći svoja srebrna krila.

Venera uvuče svoja krila i zamišljeno reče: „Da… Slučajnost… Gabi? Da li i ti ovde osećaš Očevo prisustvo?“

„Molim?!“, gotovo uzviknu Gabriela. „Osećaš Oca? Ovde?“

„Hmmm…“ Venera onjuši vazduh. „Verovatno samo tripujem…“, reče najzad.

Stajali su tu još neko vreme oboje razmišljajući o Ocu i njegovom dvomilenijumskom odsustvu. Gabriela je i dalje imala vere u Očev Veliki plan, a Venera se nadao da će mu ono što će čuti od svoje žene pomoći da bolje razume Oca i taj njegov „Plan“.

„Hajdemo…“, reče Venera svojoj sestri. 

„U Pakao?“, upita Gabriela.

„U Pakao. Vreme je da upoznaš moju ženu.“


Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: pinterest.com