– Dobro, aman i zaman, što njega?

– Hoću da već jednom bude jasno da nisam ja petljala sa njim, nego on sa mnom!

– Ma je li, a ono „čovek mog života“, šta ćemo sa tim?

– Ih, sad, čist platonizam. Dobro, jesam pomislila kad sam ga upoznala, priznajem, ali na tome ostalo. Iz daleka je sigurnije sa njim.

– Pa pazi, da ti kažem, ako pogledamo tvoj istorijat upoznavanja sa ljudima, prošao je odlično.

– Marš tamo.

Sedim na gomilici garderobe spremne za peglanje. Ili za pranje? Hoću li ikad ući u ovu sobu, a da ona bude onako lepo sređena? Ono što se ne menja je pivo. Uvek.

– Vidi, moraš da znaš dve stvari o njemu.

– Je l’? – pitam prilično nezainteresovano gledajući u času jer već znam šta će reći i znam da mi se neće dopasti.

– O, da, i slušaćeš me. Može on da ti bude ortak, i to najbolji na svetu, takav je napravljen. . .
– Jaoj, kad sam znala! Daj, ćuti života ti!

– Ama ženska glavo, ne prekidaj me! Druga, daleko bitnija stvar, jeste da moraš da budeš svesna da uvek ima neku koju će tu noć voditi u stan. Dakle, za razonodu, za potrebu. Uostalom Boga pitaj u koju on to kategoriju stavlja, a i ne zanima me. I toga, opet kažem, moraš da budeš svesna. Ako sa tim možeš da živiš i da gledaš sve to, onda ste okej. Onda ste super. A ne hvataj se za njega, jer je on rođen da bude pobednik. I takav i jeste, uvek pobedi. Vidiš i sama.

Ustajem da ga zagrlim i pitam se gde je bio da mi sve to kaže ranije. Dozvoljava mi da ga zagrlim, ali drži svoje ruke na leđima.

– Neću da te grlim, jer nisi zasluzila. Možeš ti mnogo bolje da se nosiš sa takvim stvarima. Uvek budi pobednik! Uvek! I reč više da nisam čuo, je l’ jasno?
– Jasno.

Tada me je zagrlio.



Dežurna pričalica, pevačica i plesačica. Po struci profesor i prevodilac, u realnom svetu svašta nešto drugo: malo čupavica, malo Maza, malo Lunja, hronična gladnica. Obožava da se grli, da voli, i da ljude oko sebe čini srećnim na ovaj ili onaj način.