„Veruješ li u čuda?“ pitao me je iznenada.

Samo sam viknula, oštro i brzo: „Ne“, na njegovo veliko, i moje još veće iznenađenje. Zbunio me je pitanjem. Počela sam da kolutam očima, totalno nesigurna u odgovor. Onda sam samo zaćutala i udubila se u sopstvene misli, pokušavajući da otklonim nelagodu izrečenog.

Čekaj, da li ja stvarno mislim da čuda ne postoje,  a nekada sam najdublje verovala, baš u to. Čak i kada mi ništa nije polazilo za rukom, bar sam se  tome uvek nadala i ne mogu reći da ih nije bilo. Dešavalo se s vremena na vreme da iskoče i tresnu baš po sredi, dignu me i opet vrati na put. Ali, šta je sada bilo sa mnom? Zašto je to bio moj prvi odgovor? Da li sam prestala da verujem?

Izgleda, nažalost, da jesam.

„Znaš, najiskrenije, ja ne verujem u čuda. Posle svega što sam doživela, počela sam da shvatam da čuda ne postoje.”

„Nemoj mi reći da si odjednom prešla na stranu pesimista, a nije mi delovalo da ćeš ikada to postati.“ Provukao je to malo podrugljivo, želeći od mene da izvuče reakciju kakvoj se nadao.

„Nisam pesimista. Ne možeš očekivati neke stvari u životu ako si pesimista. Lično smatram da problem kod pesimizma nije u tome što je u potpunosti pogrešan, već što utiče na naše sveukupno stanje. Crne misli nam oduzimaju volju, snagu i na kraju ostanemo sklupčani na krevetu umesto da uradimo nešto.“

„Pa, ako ne veruješ u čuda, u šta onda veruješ?”

„U borbu“.  Izgovorila sam to kao da sam danima samo o tome razmišljala.

„Verujem u borbu! Čuda se ne dešavaju slučajno. Ona su posledica naše borbe. Dešava se da zaboravimo koliko smo truda uložili u nešto, pa kada se pojavi neki rezultat mi pomislimo da je to čudo, da nam ga je neko poslao, a ne da smo sami stvorili.“

Uhvatio me za ruku  čvrsto i privukao ka sebi.

„Znaš, ima tu neke logike.“

Ne znam da li ovo stvarno ima neke logike njemu,ili mi je to samo potvrdio, da ne bih delovala previše ludo. Iskreno, nije ni meni imalo do pre par minuta. Znam samo, da za sve što sam dobila u životu morala sam da se borim. Ukoliko bih krenula da vraćam film unazad, da izvlačim najdublja sećanja vezana za svako čudo koje mislim da mi se desilo, izvukla bih i još više ustupaka, napora i oznojenih dlanova mnogo pre nego što je bilo i u najavi.

Tako da, definitivno:  Ja ne verujem u čuda, nego mislim da sam ja ta koja ih stvaram.


Izvor fotografije: youcreateyou.com

Svetlana Antić je diplomirani ekonomista koji od ekonomije za sada ima samo diplomu. Voli psihologiju i, iako nikada nije u potpunosti razumela ni sebe, aktivno se trudi da razume sve oko sebe. Emotivno i razmaženo biće, koje sa 26 godina i dalje veruje u bajke.