Voda

Glas vode. Glas izvora. Glas podzemnih izvora. Glas lekovite vode.

Pogledavši u izvorsko ogledalo, vidiš samo odraz okolnog zelenila. Čini se da je ono deo vode, kao da je uraslo u nju. Vidite li grančice drveća, koje gase žeđ? Ili vidite moj odraz? Njega zaista nema. Jer čista izvorska voda ne pamti odraze ljudskih lica.

Ljudi danas dolaze do podzemnih izvora na vodu, uzimaju, a zauzvrat ništa ne daju. Pored izvora nećeš videti ni peškire ni raznobojne trake – znak poštovanja tog mesta. Iako, istina je, to mesto drže čistim.

Ljudi obavezno dolaze po nešto. Ako ne da bi uzeli vodu, onda da bi bacili u nju svoje raspoloženje, tuge, misli, brige i muke. Zanimljivo je – da li ostavljaju tamo radost, osmeh i smeh? Ili je sa vodom, baš kao i sa crkvom: tamo idu da mole u molitvama nešto za sebe i da bi tamo ostavili teret svojih misli?

Kada bi lekovita voda zapamtila lica ljudi, koji zure u njene podzemne izvore, sigurno bi izgubila svoju lekovitost.


Po priči mlade beloruske književnice Marine Jevsejčik, dobitnice nekoliko književnih nagrada. Marinine fotografije prirode i ručno izrađene suvenire možete pratiti ovde.  

Prevela: Dajana Lazarević ◊ Fotografija: Marina Jevsejčik