Vodič za brucoše: Studije na Mašinskom fakultetu

U okviru serije tekstova Vodič za brucoše rubrike Studentski dnevnici, u prvom tekstu pričali smo o svemu što treba da znate ako planirate da studirate srpski jezik i književnost, a ovog puta, predstavljamo vam Mašinski fakultet. Donosimo vam utiske i najbitnije informacije o studijama mašinstva na Univerzitetu u Beogradu, a u tome nam pomaže Miloš Krunić, master inženjer mašinstva. Pa, da ne dužimo!  

Uopšteno o Mašinskom fakultetu


Studijski program se odvija po sistemu „3+2“ (osnovne + master studije), što meni kao nekome ko je diplomirao izgleda malo bezveze (da osnovne traju duže od mastera, uzimajući u obzir znanje i zvanje stečeno nakon završetka oba). Ali, šta je – tu je.

Na osnovnim studijama ne postoje smerovi, već su tu izborni predmeti sa različitih katedri, zahvaljujući kojima možete da zagrebete u neku struku da biste videli da li je to za vas ili ne, ali i da „opipate puls“ profesora sa katedre, jer je izuzetno bitno da procenite da li sa njima možete imati (dobru) saradnju ili ne.  Kao kad tražite mesara ili frizera.

Na master studijama postoji veliki broj smerova/katedri/usmerenja – prema sajtu fakulteta čak 22. Morao  sam da proverim taj podatak jer barem pola smerova ili upiše izuzetno mali broj studenata (max 5), ili ih ne upiše niko (poput mehanike i šinskih vozila). Elem, kada se podvuče crta, po meni su sledeći smerovi najbolji: Motorna vozila, Automatsko upravljanje, Motori SUS, Termotehnika, Termoenergetika, Hidroenergetika (završih ovo), Procesna tehnika, Vazduhoplovstvo i Zavarivanje.

Šta se to uči na Mašinskom?


Na osnovnim studijama se uče generalne stvari, kao što su matematika (prvo ide gradivo koje makar gimnazijalci rade na kraju srednje, a nakon toga ostalo), razne mehanike (koje možete shvatiti kao mešavinu fizike, sabiranja i oduzimanja primenjenu na grede, štapove i oslonce), otpornost materijala i konstrukcija (računanje otpora, napona, nosivosti i sl. ), mašinski elementi (vratila, zupčanici, klinovi i ostala gvožđurija), mašinski materijali (vrste čelika, postupci zavarivanja…) i tako dalje.

Velika je glupost ona tvrdnja da se „učenik mašinske škole bolje snađe nego gimnazijalac“. Nemašinci, ne bojte se! Svaki od pomenutih predmeta se radi od nule, i svaki se nekim čudom svede na matematiku (nije potrebno da razmišljate kao metalostrugar da biste se snašli na Mašincu). Na master studijama se opredeljujete za ono od čega ćete ’leba jesti i u čemu se pronalazite (što je kriterijum po kome sam izdvojio gorepomenute smerove kao najbolje).

Šta je dobro kada je u pitanju Mašinac? 


Prva je činjenica da učite o konkretnim stvarima, koje zapravo mogu da donesu nekakvu promenu i boljitak svetu. To čak  možete osetiti kada dobijete  projekat na nekom predmetu (tada ćete ujedno shvatiti i koliko neinženjerski svet reč „projekat“ koristi neodgovorno i potcenjivački). Fantastičan je osećaj kada, npr, isprojektuješ grejanje za zgradu od 3 sprata, kada napraviš pumpu, turbinu za hidroelektranu ili neki prekidač koji otvara i zatvara nešto. I ako sve to postoji samo na papiru. A zamisli da jednog dana na poslu stojiš i gledaš radnike kako sklapaju nešto što si ti konstruisao?
I šta ako vam kažem da studenti sa „četvorotočkaških“ smerova prave pravu formulu za studentske trke?

Druga stvar koja mi se sviđa je što se stvara taj inženjerski osećaj slobode i odgovornosti (ok, postoji mnogo ljudi koji su ograničeni koricama knjige i nakon 50 položenih predmeta). Konkretno, na mom smeru se rade realni projekti gde može da se desi sledeće:

Dobiješ zadatak da isprojektuješ turbinu, i izračunaš da ona idealna košta, recimo, 1000 evra.  Međutim, profa ti da „budžet“ od 500 (što se u praksi često dešava, jer ne možeš objasniti investitoru da je skuplje bolje i da će mu zarađivati pare ubrzo… On bi da dobije sve sa što manje uloženih sredstava).

Znači, uče nas da radimo sa onim što nam je na raspolaganju i da se priviknemo na različite ljude. Tu je još milion praktičnih saveta, e-knjiga koje će vam profani ustupiti, skupova i stručnih poseta koje će vam organizovati (u svemu tome je moj smer izuzetno jak).

Ovde ona priča „prakse nema“ baš i ne važi (pogotovu na master studijama). Sve te katedre koje vare, bruse, voze, lete ili rade sa vodom i vazduhom imaju svoje radionice i laboratorije u kojima se odvijaju vežbe, eksperimenti, izrade završnih i diplomskih radova (ko voli), pa čak i stručne prakse (ako neko neće ili ne može da nađe odgovarajuću firmu da to tamo obavi). Recimo, laboratirija „hidro“ smera je ogromna i na više je nivoa – mogu se naći čitave instalacije koje nisu samo „školske“, već laboratorija kao akreditovana na njima obavlja razne poslove za različite firme. Recimo, baždarenje mernih instrumenata ili testiranje pumpi  i tako toga. I sve to se da videti.

Treća stvar su profesori. Hodnicima šetaju takve „glave“ da će vam profani kojima se struka klanja, koji su gostujući predavači od Brazila do Japana, i koje Švajcarci  i Ameri zovu upomoć biti svakodnevni prizor. I radićete sa njima. I odgovaraćete pred njima. Veliko iskustvo i vetar u leđa.

Loše na Mašincu?


Prva stvar, profesori. Da, ima tu genija kojima je stalo da znanje prenesu i koji su objektivni pri ocenjivanju. Ali, ima i ovih drugih. Konkretno se odnosi na katedru za matematiku, koja je najneozbiljnija, iako bi trebalo da bude suprotno. Profesori koje predavanja ne interesuju, dolaze tako raspoloženi, nekima daju devetke za napisane referate, dok neki moraju za šesticu na ispit (lično iskustvo… ja sam ovaj sa šesticom). Sreća u nesreći je što se neophodna matematika nauči kroz ostale predmete.

Gledajući fakultet generalno, ima i asistenata koji kao da žive za to da vas podsete da su u vašoj koži bili juče (pa autoritet grade rečenicama tipa „mogu da vam dam takav zadatak da vas sve poobaram“).  Čak znam i za neke predavače koji su toliko istraumirali studente da sam prisustvovao sceni gde 20+ odraslih ljudi, budućih inženjera, ne sme da pokuca jednom profi na vrata da bi ušli na pregled radova.
Ovakvi su, barem iz mog iskustva, dosta ređa pojava. Odnosi se i na studente i na predavače.

Druga stvar, neujednačeni kriterijumi. Ovo je nadovezivanje na prvu stavku. Studenti na osnovnim studijama su izdeljeni u grupe kojima nastavu drže (uglavnom) različiti predavači. Na istom predmetu se može desiti da kod jednog profesora za ocenu mora da se odradi sve redno (kolokvijumi, ispitne kombinacije, bodovna skala i tako to), dok ima onih koji dođu na usmeni i daju pitanja tipa: „1. Šta najbolje znaš? 2. Šta malo bolje znaš? 3. Šta dobro znaš?“ Jasno je da ovo može da vam koristi… Ali ako vam, na primer, zafali prosek za stipendiju jer ste dobili slabiju ocenu zato što ste zapravo morali da spremate ispit u poređenju sa nekima – zna da zasmeta poprilično.

Treća stvar, nebitni predmeti. Postoje predmeti poput sociologije i ekonomije (koji su mi najviše ličili na izumrli marksizam), mašinsko inženjerstvo u praksi (u prevodu, svake nedelje po jedan smer drži predavanje… Ko bre može da me natera da slušam od čega je napravljen medicinski stent ako ne želim da se bavim biomedicinom?), engleski (samo jer umesto jednog predmeta postoje 2) i sl. Neko će reći da sam lud jer ovi predmeti znatno popravljaju prosek – ali kao neko ko je završio shvatam da su mnogi krucijalni predmeti poput elemenata i otpornosti materijala mogli biti, recimo, dvosemestralni (iznenadili biste se kada biste znali koliko mašinaca kuburi sa tehničkim crtanjem i tumačenjem istog).

Ima ovde nekih sitnijih falinki poput fantomske organizacije poznate kao „studentski parlament“, studenata koji kad se malo izdvoje po znanju tripuju da su srpska verzija Ilona Maska, Tonija Starka (ili reinkarnacija Tesle), ulizica, podvaljivača i prepisivača, ljudi koji će po ceo dan kačiti gluposti poput animacija lemljenja i oscilacija sinusa i kosinusa po društvenim mrežama, ponekog potcenjivačkog pogleda (jer, pobogu, svačiji smer je najbolji!). Ali to su zanemarljivi problemi za nekoga ko je tamo da bi studirao i završio.

Diploma u rukama – gde sad?


Ako niste od onih sa vezama i vezicama i porodičnim firmama (ne zavidim ljudima iz takve priče… Uostalom, ko ne bi voleo da je u takvoj situaciji?), sami ste sebi najbolja reklama i najbolja preporuka. Rad, trud, zalaganje i inženjersko razmišljanje su ono što vas može istaći u masi ljudi. Ima profesora (ne mogu da kažem gde i koliko, ali moj mentor je među njima), koji osećaju moralnu obavezu da pomognu nekome ko tek treba da gradi karijeru, pa su radi da daju pisanu preporuku, ili potegnu svoje veze, pa vam srede razgovor za posao ili koautorstvo pri izradi nekog naučnog rada.  Tu su i sajmovi praksi i zapošljavanja koji se organizuju na godišnjem nivou.

Neka od zanimanja nakon studiranja su predavač u školi (uz sav respekt prema prosvetarima, mislim da niko ne guli crteže i proračune 5 godina da bi držao tehničko ili fiziku), zatim inženjer u održavanju, inženjer projektant (tu ja vidim sebe), konsultant pri projektovanju, ugradnji ili prodaji opreme, i to je otprilike glavno.

Da se razumemo, Mašinac upisuju i završavaju ljudi koji su uporni i koji znaju šta žele u životu (realno, za svaki fakultet je tako). Treba biti malo i tvrdoglav, jer inženjera sopstveno ili nečije „ne“ ili „ne znam“ ne sme da izbaci iz takta i natera ga da odustane. On je taj koji stvara mogućnosti i odgovore. I lepo je to zanimanje, inženjeri su uvek važili za marljive i uzorne ljude.

Ako vas privlači mašinstvo, na sajtu fakulteta i na studentskim forumima postoje određene informacije o svemu što vas čeka. Nek je sretnje!


Izvor fotografije: fakulteti.edukacija.rs