Zabluda

– I šta misliš, hoćemo li biti zajedno?
– Jok. Te stvari se ne dešavaju. – ispalila sam jednostavan i precizan odgovor.
– Tako sam i mislila. – vratila se svom čaju uz kratku konstataciju.
– Pazi, ne kažem da ne postoje izuzeci od pravila, to svakako. Ali taj tvoj mi malo ne zvuči kao izuzetak, već kao tipičan primerak kretena.
– Aha…

Mala je vrtela kašičicu u šolji čaja u koji zapravo nije dodala ni šećer ni med. Posmatrala sam kružne pokrete koji su se ponavljali i shvatila da je stanje gore nego što sam mislila. Koliko god ona tvrdila da to nije tako, ja sam bila sigurna da sam u pravu: mala se zaglavila. Zaglavila baš kao ta kašičica u njenoj šolji – mala je vrtela nju, a malu je vrteo on.

Sranje. Veliko.

Mala je teško učila na tuđim greškama, jer avaj, takve smo mi žene kakve smo i nekad dok same ne tresnemo guzicom o pod, svaki je savet po “puj pike ne važi i za mene” principu jer “znamo mi same najbolje kako ćemo i šta ćemo”. Al’ da budem iskrena, nemamo mi pojma. Ni kako ćemo, niti šta ćemo, ni zbog čega. Čak i kad se konačno iščupamo iz nekih priča i nekih ruku, opet ne znamo kako se to desilo i kako smo uspele. Ja sam volela da kažem da smo tada porasle.

A mala je opasno vrtela ploču u krug, sa svaki put sve gorim ishodom i sa svaki put sve gorim uplitanjem. To su vam one stvari kao kad ležite na nečijoj ruci i do zla Boga vam je neudobno i sve biste dali da se malo bolje namestite, ali ako se bolje namestite, on će izvući ruku. I sa takvim nekim tipovima bukvalno i jeste tako: zajedno ste samo dok je vama neudobno, a njemu vaša glava na ruci ne predstavlja teret jer je i zaboravio da je tu. Tek kad zatražite svoju udobnost, on se seti da ste tu, izvuče ruku i tako ostajete u veoma nezavidnom položaju. Prosto i jednostavno.

I posmatrajući je tako, shvatila sam da smo se sve bar jednom držale tih nekih neudobnih položaja i glave i srca i neudobnih odnosa sve dok se ne opametimo u nekom trenutku. Jer ne znamo kako da se iskobeljamo, šta je za nas dobro, ne znamo čega da se klonimo i jer uporno mislimo da nam je to sasvim dovoljno, da to želimo i da nam više ništa ne treba.

A ne shvatimo koliko nam je toga zapravo falilo sa tim nekim da bi zaista bilo savršeno, kolika je to bila zabluda i lupanje glave uzalud, sve dok na nečijoj ruci ne promenimo položaj jer nam je tako nezgodno, a on nam još bolje poturi ruku da se lepše namestimo.


Izvor fotografije: pinterest.com


Lidija retko kada govori o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. Obožava da se grli i da ljude oko sebe čini srećnima, na ovaj ili onaj način. U njenoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, voli, piše, peva i pleše.