Zaboravila sam da pišem

Već neko vreme retko govorim o tebi.
Sakrijem te ispod jednog od svojih osmeha
I ne pokazujem te nikome.
Ovih dana si moja tajna.
Napolju je hladno jer si ponovo otišao.
Ne znam više da napišem o tebi pesmu,
Ne dolazi mi u glavu nijedan stih.
Probala sam čak da napišem priču o nama iz nekih drugih života –
Ja na pragu tridesetih, a ti mlađi od mene.
Smeješ se, je l’ da mangupe?
Ne smej se, jer ni to nisam umela.
Nekako mi bi teško da te pišem drugačijim nego što jesi.
Sebe mogu, to je valjda normalno,
Ali sa tobom baš nekako teško ide.
Ostane te u meni dovoljno
Da ne mogu da maštam neke tvoje drugačije uloge.
Ovde je minus, znaš?
Ledena su mi stopala.
Sve nešto mislim, zazvoniće zvono na vratima
I eto te opet kod mene,
Ali dani prolaze i niko ne zvoni.
Prazno je kad te nema.
Jedem da mogu da funkcionišem,
Pijem vodu toliko da se ne razbolim,
A razbolim se uvek.
Muči me čekanje.
Čekanje da zvoni telefon,
Da mi dođeš na vrata,
Čekanje da to još malo prođe.
A znaš da ja još malo nikako ne volim.
Volim sada,
Volim odmah.
Znam, kada bi došao opet bi bilo sunca.
I znam ja još mnogo toga,
Samo ne umem da se izrazim,
Ovih dana kao da ne mogu da dišem.
Već sam ti to rekla
I bojim se da nije nikakva šala –
Zaboravila sam da pišem.


Izvor fotografije: pinterest.com


Lidija retko kada govori o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. Obožava da se grli i da ljude oko sebe čini srećnima, na ovaj ili onaj način. U njenoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, voli, piše, peva i pleše.