Zaboravljen

Bilo je tačno sedam sati kada je ušao u kafić. Kao i svakog jutra, seo je za sto na sredini lokala i naručio kafu. Kafa i nije bila nešto, ali voleo je to mesto – lepa sećanja su ga vezivala za njega…

Starija žena sa susednog stola ga je zapazila i, nakon što je uzdahnula žaleći što nikad nije imala dece, obratila mu se: „Mogu li da ti se pridružim? Ne volim da pijem kafu sama, iako to, nažalost, često činim.“

„Naravno. Izvolite…“, odgovorio je mladić sa iskrenim osmehom.

„Hvala ti…“, uzvratila mu je osmeh sedajući za njegov sto.

„Volim ovaj kafić… Nekako… Kao da ima dušu… Iako je, među nama, kafa očajna!“, započela je razgovor.

Momak se nasmejao klimajući glavom. „Da, u potpunosti se slažem.“

Nakon kratke pauze žena reče: „Moram ti odmah reći… Ja baš i ne volim mnogo da pričam… Ali obožavam da slušam! Tako da, ako imaš neku priču koju bi sa mnom podelio, imaš moje uvo.“ Osmehnula mu se.

„Znate… Danas baš i imam. Juče sam proveo zaista divan dan. Vidite, upoznao sam jednu devojku…“

„Oh, divno! Ljubavna priča!“, oduševila se žena.

„Da, da, zaista jeste! Moglo bi se reći da je to bila ljubav na prvi pogled. Oboje smo šetali ulicom i pogledi su nam se sreli, zaustavljajući nas oboje… Bilo je zaista kao u filmu! Zvala se Lidija…“

„Izvini, a kako se ti zoveš?“

„Oh, da, Filip.“

„Jasmina, drago mi je…“, reče pružajući mu ruku. „Nego, nastavi! Šta se zatim desilo?“

„Aha, pa… Ne znam… Svašta…“ Nasmejao se.

„Detalji, mladiću, detalji!“, zahtevala je žena kroz smeh.

„Okej, okej, evo! Detalji… Šetali smo gradom… Bez plana i cilja… Razgovarali smo o ljudima, snovima i ljubavi. Izgubili smo se šetajući… Ali nismo stajali. Samo smo šetali nepoznatim ulicama nikako ne uspevajući da iscrpimo teme za razgovor. Ja sam želeo da znam sve o njoj, a ona je želela da zna sve o meni. Priznali smo jedno drugom koliko nam je cela ta situacija čudna i neverovatna, ali istovremeno i uzbudljiva! Ni jednom od nas se ovako nešto ranije nije desilo. Proveli smo ceo dan zajedno… A za njim i veče…“

Filipu su odlutale misli i stao je sa pričom, ali Jasmina je strpljivo čekala da nastavi.

Odjedom se prenuo i bacivši pogled na sat rekao: „Trebalo bi polako da krenem.“

„Tek tako?! Reci mi bar kad ćeš je ponovo videti?“

„Neću…“, tiho je izgovorio.

„Molim? Zašto? Sve je zvučalo kao neki holivudski romantični film i sad mi kažeš da je nećeš ponovo videti? Ne razumem… Da li se do kraja desilo nešto loše?“

„Ne, ne, nije… Nego…“ Uzdahnuo je. „Kad me sledeći put bude srela neće me prepoznati… Neće me se sećati. Biću… Zaboravljen.“

„Ne razumem…“

„Ni ja, ali tako je. Ljudi me se nikad ne sećaju. Ma šta proživeli zajedno, nakon što se rastanemo, zaborave me. Znam kako neverovatno zvuči, ali istina je. Niko koga sam u životu sreo me se ne seća. Niko…“

„Izvini, ali u tako nešto zaista ne mogu da poverujem…“

„Zar je zbilja toliko teže poverovati u tako nešto, nego u ljubav na prvi pogled?“, upitao je sa setnim osmehom na usnama.

„Malo teže, da… Znači… Ja te se sutra neću sećati? Neću se uopšte sećati našeg razgovora?“

„Tako je…“

„Ali… Ali šta ako se ipak budem sećala?“

„Nećeš… Nećeš, mama, nećeš…“


Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: nyafuu.org