Dan je bio prijatan, kakav se samo poželeti može. Dan koji primete samo oni koje neka opaka bolest iznenadi i otrezni opet po ko zna koji put. Otrezni tako što te veže za jedno mesto, natera da miruješ i razmišljaš do beskonačnosti i nazad.

Sedela sam tako na jesenjem suncu u stolici za ljuljanje, žudeći za snagom koju će mi ponovo dati to sunce ili vetar. Vetar koji je ovako nežan toliko puta ranije bio na mojim obrazima, a ja ga tek sad osetila .. Mirovala sam baš onako kako mi je doktor rekao i gledala u drage ljude koji su nedaleko od mene radili nešto umesto mene, a za mene.

Odnekud, zajedno sa vetrom, doleprša neka seta i dotače mi srce:
smejala sam se puno i igrala, volela, opraštala i zahvaljivala, učila i menjala. . . samo nešto, nešto mi je žao.
Žao mi što nisam ranije shvatila koliko je lepo i važno zagrliti ponekad ponekog.
Žao mi je što nisam zagrlila svaku dragu osobu, svaki put kad sam to poželela…. zbog previše stida, a premalo smelosti…

Bilo ih je mnogo u mom životu; samo takve sam birala…i oni mene.

Osmehnuh se vetru i suncu i lagano ustadoh.

Priđoh najbližem dragom biću i zagrlih ga nespretno… kao što se grli tek rođena beba.

Pogledaše me, u čudu, iznenađeni. A onda se osmehnuše i uzvratiše na moj prvi zagrljaj.

Biće ih još. Znam.


Piše: Dragana Kiklić ◊ Izvor fotografije: pixabay. com

Portal za kulturu, obrazovanje i priključenija