Zamišljam te

Zamišljam te ponekad kako hodaš
ulicama nekog dalekog grada;
nekog u kome se govori tuđim jezikom,
i iz koga mi ne šalješ razglednice.
Od hladnoće i slabe kiše
braniš se kapuljačom
navučenom preko glave,
i džepovima
u koje zavlačiš promrzle ruke.
Ponekad, licem ti prođe blag, mekan,
jedva primetan osmeh.
Možda si se,
pod tom dosadom što rominja,
slučajno setio mene kako te grdim
što se ne oblačiš dovoljno toplo,
i što ponovo nisi poneo kišobran.
A možda to i nije osmeh;
možda su ti se to samo usne nesvesno trgle,
zagolicane nekom kapljicom
koju kapuljača nije mogla da zastraši.
Pogleda uprtog u sopstvene korake,
približavaš se ulazu u mali kafić;
unutra je prijatno i toplo,
unutra je sigurno i suvo.
Vidim te kako,
zamišljen i pognute glave,
polako zatvaraš vrata
i ostavljaš kišu za sobom.


Izvor fotografije: pexels.com


Po struci je profesor srpskog jezika i književnosti. U stvarnom životu bavi se novinarstvom, pisanjem poezije i proze i stvaranjem šarenih kreacija od svega što joj se nađe pri ruci. Voli uvrnute knjige, jednostavne ljude,  i nebo u svim njegovim varijantama.