Žao mi je

Drži se ti svojih slatkih tema, rekao je.
Nije na tebi da isteruješ pravdu, rekao je.
Moje slatke teme su isterivanje pravde, rekla sam.
Svaki red svake moje slatke teme je jedini odgovor koji mogu da dam na podmuklost i licemerje.
Na snobove i elitizam.
Na ljude koji misle da zaslužuju više nego drugi.
Da su ljudi više nego drugi.

Ne umem da tolerišem gadljivu facu na drugačije.
Ne umem da gledam ljude kroz novac, ni novac kao da je svetinja. Ne umem da razumem identitet koji robuje novcu, ni karakter koji oblikuje društveni položaj.
I onda tako jednog dana nađem sebe u nekom nepoznatom društvu. I kažem:
– Gadi mi se kad se neko gadi na pošten posao. Ne umem da svarim da je okej bogato se udati, a nije okej pošteno raditi.
– A ti si, šta, konobarica? – kaže ona, pa potcenjivački podigne obrvu.
– Da, što? – napravim se da ne primećujem, pa jednako podignem obrvu.
– Ja to nikad ne bih mogla da radim, meni verenik ne bi dozvolio. Znaš, on je menadžer u ozbiljnoj kompaniji i užasno bi bilo da mu buduća žena konobariše. – kaže, i vidim da se taj razgovor neće nastaviti.
Valjda joj ideja Milice konobarice nije baš legla.
Bez obzira što smo trenutak ranije pričale kao da se znamo sto godina. Odjednom, našla se u grču. Postalo je napeto i neugodno.
Šta će ona uopšte u mom društvu, zaboga?
Šta će joj verenik reći ako sazna da je sedela sa konobaricom?
– Jao pa ti si verena! A gde si upoznala verenika? – čula sam sa drugog kraja prostorije.
– U pabu! Prošlog proleća, ja radila u šanku, a on došao posle posla… – entuzijastično je počela da bi joj se odgovor izgubio u naletu crvenila.
I znaš, neko drugi bi se nasmejao toj pokondirenosti.
Prevrnuo očima. Ironično se iskezio.
Meni je samo bilo iskreno žao.

On je rekao da sam luda.
Šta ima da mi bude žao, kad ona može da nas kupi sve tu, rekao je.
I istina, verovatno je mogla da kupi sve nas tu.
Ali i dalje nije mogla da kupi prošlost koje se neće stideti.
A kamoli svest o tome da i ne treba da je se stidi.
Ja sam imala svoje slatke teme, ona je imala sve što misli da joj treba.
Ona je mogla da me kupi da je htela, a meni je i dalje bilo žao.


Izvor fotografije: favim.com


U radno vreme živi od pisanja. U slobodno vreme piše da bi živela. Prerazmišljava, prokrastinira i obožava drame. Dajte joj čips, pivo i dovoljno uvrnutog sagovornika i niko neće biti povređen. Kako to mislite – ne drži sve konce u svojim rukama?