Zapisi sa juga

Pređeš Dunav i već si tamo – korak bliže paklu.

Nije da smo mi Banaćani suviše fini, sofisticirani i suficitirani u odnosu na našu južniju braću. Mi smo samo, valjda od navike, skloni da upornije tražimo lepotu oko sebe. Neko me je jednom upitao: Primećuješ li kako su najdisciplinovaniji narodi oni koji naseljavaju najsevernije krajeve? Istina, kažem. Jug je uvek bio simbol divljine…

Nije stvar u ravnici. Volimo mi brda. Nekako nas fasciniraju i mame; asociraju na nešto nepoznato i neistraženo – šta se krije iza ovog brda – avanturu.

Locirani smo pored nekog potoka. Da li je to potok ili kanal, ne umem da procenim. Žubori i svetluca u tihoj noći. Nadam se da će isprati sav otpad do jutra…

Na livadi kreću se neke tačke. Neke su psi, a druge – svinje. Ono crno nije pas. Vidi, vidi – vičem. Svinja na livadi. Kao da sam videla delfina. Da li su ovakvi prizori obični ili treba da izazovu ikakvu rekaciju…

Primećujem da ima puno pasa lutalica. Prepušteni su sebi i milosti ljudskoj za preživljavanje. Da li neko brine o njima? Da li iko o ikome brine ovde…?

Napušteno fudbalsko igralište i tribine koje se nadvijaju nad njim. „Svi na stadion“, poručuje grafit na kamenoj ogradi ispred igrališta. Izgleda da jedino vrane prate poruku.

Fale mi boje. Ovde  je sve u braon tonovima. I boje su posrane.

Sunce je na zatonu. Sve se nekako utišalo. Čak i vetar koji je bio nemiran čitavog dana. Razmišljam o predelima oko nas i onima koje još uvek nismo posetili. Pitam se šta je obilniji obrok za našu dušu- destinacija ili sam put. Da li je kretanje svrha puta.

Kako starim, moj vid za sagledavanje ljudskih duša se izoštrava. Duša ispunjava lice čovekovo i onda nestaju crte, nestaju granice. Primećujem, češće nego ranije, dobrotu u ljudima, iskru u njihovim očima, snove kojima su ogrnuti. Ta mala spoznaja menja mnogo. Više to nisu lica. To su hodajuće duše koje bi da polete.

Ne primećujem naglaske u izgovoru, niti ožiljke na licu, telesne nedostatke i broj bora. Duša nema deformitete; duša može biti jedino upljana, a prljavo se da oprati. Verujem u čistotu.

Želim da im viknem: Okrečite kuće! Popravite ograde! Zakrpite puteve! Pođite od svog dvorišta. Samo krenite, ne dopustite ovom sumoru da vas obezboji. Hajde, duše, pokažite svoj sjaj.

 


Fotografije: Milica Savković

Pasionirani lenjivac istraživačkog duha. Kreativac sa diplomom. Nesuđeni psiholog. Voli pse, knjige, prirodu i intelektualne igrice. Boli je kada se ne čuva umetnost, kultura i planeta.