Zar je ovo ljubav?

Nije  ljubav  ako se ne  boriš do kraja za nju.

Ako ne izgaraš, ostaneš i istraješ.

I  u dobru  i u zlu.

 

A  kamoli  ona najveća,  nemjerljiva, životna.

Kako si mi nekad znao reći –

da takvu  više nikad neću spoznati jer ti voliš najjače.

Ali  nisu ljubav samo upućeni stihovi i pogledi  iz kojih  je čitaš.

 

Kad  pružim ruke u prazno i  potražim te,

a nikad ne nađem 

kad čekam da prekineš ćutanje 

i da me pitaš mogu li dalje sama – kad već moram.

Kad  poželim da te zagrlim i da u tom zagrljaju zaustavim vrijeme 

Kad  su noći beskrajno duge  i gušim se u vlastitim nemirima i ponekoj suzi

Nigdje  nema ni Lj od  tvoje velike ljubavi .

 

Možda je  i postojala, možda i dalje bljesne na tren 

ali ako ne pokažeš  bar njen djelić postaće prekasno.

Ubićeš je ponosom, inatom, tišinama.

Samo hrabrosti nema nigdje.

 

Imaš li  ikad nemirne snove  ili te muče nesanice.

U čemu tražiš  spas  i lijek i nalaziš li ga  ponekad?

Pomisliš li  kako je sve moglo biti drugačije ?

Ili je  moralo ovoliko da boli.

Otvorena rana posuta solju nebrojeno puta.

Na ovo što sad živimo niko ne može biti ponosan.

Ugušiće nas prećutano.

Tebi  dugujem tamnu sjenu na licu i led u grudima.

 

I na kraju balade – umor.

Od beskrajnog davanja i čekanja.

Odgovora koji ne stiže.

Ugase  se  sve nade  i želje.

 

Ali  i dalje  čuvam uspomene  i izgovaram poneku molitvu  za naše spasenje.


Autor: Marija Dragićević