Zašto nam je tako dugo trebalo?

Dugo sam te tražila.
U svakom gradu koji me je zagrlio,
Onakvog istog
Kao sa mojih trepavica
I iz kutka usana.
Tražila sam te u jesen,
Zimu, proleće i leto,
Tražila sam te svakoga dana.
Nekad bih te dozivala,
A da ti ime nisam znala
Crtala bih ti lik,
A da te nisam jasno videla.
Tražila sam te na uglovima ulica
Gde kažu da sreća čeka svakoga od nas,
A ni tamo te nije bilo.
Sada znam da nisam mogla da te nađem
Dok nisi i ti mene počeo da tražiš,
Da me sanjaš i budiš se sa čudnim osećajem u grudima
Navlačiš džemper i osećaš da miriše na čežnju,
Dok nisi shvatio da ti nešto nedostaje,
I poželeo da i ti mene nađeš.
Nije ti bilo lako, znam.
I ti si mene tražio svuda,
Nailazio na privide,
Lavirinte i svakakve prepreke.
A postalo ti je u nekom trenutku lakše,
Kad smo oboje shvatili
Da tražimo jedno drugo.
Ja sam pitala je li te ko video,
Zna li kuda si otišao,
A ti si pitao
Poznaje li me neko onakvu kakvu si me sanjao
Napravio po sećanju od jutarnje magle i šećera.
Kada si me ugledao,
Znao da sam ja ta koju tražiš
Onakva ista kao iz tvog sna,
A ja sam znala da si to ti,
Onaj sa mojih trepavica i iz kutka usana.

Zašto nam je tako dugo trebalo?


Izvor fotografije: pinterest.com


Lidija retko kada govori o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. Obožava da se grli i da ljude oko sebe čini srećnima, na ovaj ili onaj način. U njenoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, voli, piše, peva i pleše.