Život je borba

U vrelini letnje noći osećam da drhtim, hiljadu zima je u meni, a venama mi teku hladne sibirske reke umesto krvi. Zamrznutim pogledom posmatram svet oko sebe, dok srce svakim novim otkucajem lansira ledenice koje se razbijaju o moje grudi i bolno nastavljaju da mi klize niz telo.

Taj nesklad između godišnjih doba i mene počeo je  da se događa jedne zimske noći…Te noći lagano sam umirala uz jecaje koji su odzvanjali u tišini, kao ranjena vučica koja ne zna da li je više bole rane od noža u srcu ili promrzline od hladnoće… Ližući sopstvene rane u samoći, natapajući ih slanim suzama i stiskajući zube da se slučajno ne prolomi krik koji zadržavam u sebi – ugasila sam vatru koja me pekla iznutra, koja me uništavala i spaljivala sve što dotaknem. Od tada nosim čitav Antarktik u sebi, sve vatrene kugle koje bace ka meni, samo dodirnem vrhovima prstiju i otapam ih… Ostala sam da se, kao Don Kihot, borim protiv vetrenjača iako ih pokreće moćni Orkan…

Borim se u ovom bespuću protiv ljudi nečiste krvi, posmatram im zločine i čekam kazne! Pitam se, da li je ova tuga i opomena za sve utopljene duše u kojima se neprekidno vode rat i mir?! Da li je ova moja Odiseja beskonačna ili ću se, ipak, sa nje vratiti? Poput Ane Frank pišem svoj dnevnik, stavljam sve na papir kako ne bih zaboravila jer polako samoj sebi postajem stranac.U svojoj prestonici bola, pod suncem Satane čekam Godoa da me izbavi od traganja za izgubljenim vremenom. Čekam ga da me, konačno, odvede na taj čarobni breg gde je lepša ljudska sudbina i gde ne postoje ovi plodovi gneva i kovači lažnog novca… Poput Koštane igram i pevam veselo da se tuga ne primeti, a svuda oko mene su buka i bes, reči mi paraju grlo i čini se kao da je sve prohujalo s vihorom…

Ne mogu da se otrgnem utisku da sam na ovom svetu samo još jedan nevidljivi čovek kog lagano proždire bleda vatra dok bezuspešno korača ka svetioniku u potrazi za izgubljenim vremenom. Uzalud tragam i uzalud pokušavam da napravim božanstvenu komediju među mrtvim dušama kojima vladaju glad, besovi, gordost i predrasude. Svet se raspada dok kao Alisa u zemlji čuda gledam oko sebe i trudim se da uhvatim zvezdu padalicu i nastavim da živim ovaj život posle života. Jer, kada vas život slomi, sve miriše na sto godina samoće i prolaze godine, ali dani – nikad…


Autor: Bojana Krkeljić ◊ Izvor fotografije: quora.com