Hajde da se igramo žmurke.
Ja ću da žmurim na nju, ti žmuri na moj nervozni osmeh.
Ja ću da žmurim na razum, a ti zažmuri na moju ruku u tvojoj ruci.

Kao, slučajan si. Kao, slučajna sam.
Kao onaj prolaznik što ti kaže da čuvaš devojku od mangupa.
Kao tvoj odgovor da ti nisam devojka. Kao moje pitanje gde ti je devojka. Kao tvoje “ne znam”.

Hajde da zažmurimo na tvoje površne romanse.
Na moje kule od uzdaha.
Na nesložive slagalice, na nespojive svetove.
Na gradove koji nisu povezani metroom pa moram da putujem sto godina da te opet vidim.
Na reči koje nisu povezane najbistrijom logikom (a kako i da budu?), pa moraš da me dešifruješ dok prelaziš prstima preko moje nadlanice, slučajno, i nespretno dodiruješ moje koleno, isto slučajno.

Hajde da ne bacamo vreme u nepovrat. Da ne bežimo pogrešnima svaki put kad se uplašimo onog pravog.

Hajde da ti pravim krofne i da mi biraš haljinu. Da spavaš uz moju romantičnu komediju, da vrištim uz tvoj horor. Da igramo na terasi i spavamo na podu.

Hajde da pobegnemo.
Ja od sebe, ti od nje.

Ionako ne znaš gde je.

Bar na jedan dan, hajde da budemo više odrasli, a manje deca.
Hajde da se igramo žmurke.
I da se nađemo u mraku.


Izvor fotografije: pinterest.com

 

Piskaralo uvek željno čipsa, vina, trilera i društvenih igara. Bacila u vodu tri godine ekonomije da bi zaplivala u vodama pisanja, studiranja španskog, i življenja, generalno. Nije se pokajala. Neće reći koliko ima godina, jer i kad kaže – niko joj ne veruje.