Ne sećam se ko mi je kumovao, i ne znam ko su mi roditelji. Kažu da sam nastala onda kada je nastao i čovek. Verujem im. Oni nikada ne greše.

Sretnem vas ponekad na ulici. Ne znate da sam to ja. Vidite pogrbljenu staricu sa kotaricom u smežuranoj ruci, dugokosu devojku čija haljina leprša na vetru, malu pticu što čuči na ogradi i radoznalo vas posmatra. Dovoljan je jedan maleni deo sekunde. Dovoljno je da vam samo ovlaš dodirnem oči svojim pogledom. I to je sve. Nevidljiva čestica mene nastanila se u vama. Kao bolest za koju čovečanstvo još uvek nije izumelo čudesni lek, širi se kroz vaš um, kroz vašu dušu. Ponekad, pak, polako se spustim na vašu postelju, u gluvo doba noći, dok spavate. Ne osećate moje prisustvo. Sanjate. Vidim kako vam se pokreću očne jabučice dok vam mozak odmotava traku šarenih slika. Dodirujem vas nežno, tek toliko da na trenutak otvorite oči, tek toliko da mi nesvesno odškrinete kapije svoje duše. Gledam vas kako ponovo tonete u san.

Nikada mi nisu rekli šta moje ime znači. Nikada mi nisu objasnili čemu služe moje oči. Govorili su samo da su prelepe. Da u celom Univerzumu nema nežnijih, čistijih, blistavijih zenica. I slali me natrag među ljude, da duboko u njima ostavljam svoje tragove.

Bilo je vrelo letnje podne. Ne znam šta je vrelina. Nikada je nisam osetila. Samo sam čula da ljudi kraj kojih sam prolazila umorno o tome raspravljaju. Brzinom iskusnog lovca, uhvatila sam setni pogled mladića sa kojim sam se mimoišla na mostu. A onda sam zastala. Na zidu radnje stajala je blistava glatka površina, i sa zavidnom preciznošću odražavala svet pred sobom. Mi ih nismo imali. Stalno su mi govorili da nije dobro ogledati se, i terali me da obećam da se neću zaustavljati ispred staklenih izloga, ni naginjati nad mirne površine jezera. Nikada nisam razumela zašto. Ipak, morala sam da ih slušam. Oni su ti koji naređuju. Tada, ni sama ne znam odakle, pomolila se u meni stidljiva iskra prkosa. Pa šta ako su rekli? Pogledaću. Ne moraju da znaju. I pogledala sam – pravo u sopstvene oči. One za koje su tvrdili da su najdivnije u Kosmosu. Gledala sam ih sekund. Dva. Tri. I onda je počelo. Slušala sam ih ponekad kako, dok raspravljaju o važnim pitanjima skriveni iza teške tamnoplave zavese, govore o ljudskim osećanjima. Nisam znala ništa o njima. Da li su opipljiva, mogu li se videti, pomilovati, razbiti u milione sitnih komada. Dok sam, nepomično zureći u ogledalo, tonula u sopstveni pogled, znala sam. Komešala su se u meni kao podivljali talasi; poput razjarenog vetra koji dokazuje svoju snagu, šibala su me negde iznutra, preteći da me raznesu u hiljade delića. Negde između pravih zenica i njihovog odraza, užurbano su se smenjivale slike. Sustizale su jedna drugu, nametljivo se preklapale. Videla sam obraze niz koje su se slivali tanki mlazevi vode (smrtnici ih, čini mi se, zovu suze); zgrčene ruke što u agoniji stežu savijena kolena; ljude koji zauvek odlaze, ljude koji zauvek ostaju; nesrećne snove osuđene da se nikada ne ispune; mala nezadovoljstva što se strpljivo gomilaju i uporno jačaju; jecaje što se iz grla otimaju sami, bez povoda. Znala sam – sve je to bila bol. Sve sam to bila ja. Otrgla sam pogled od blistave površine, okrenula se i potrčala kroz gužvu. Već daleko iza sebe, čula sam lomljavu stakla i nervozni glas prodavca koji je parao vrelinu julskog vazduha.

Molila sam ih da mi dodele drugi zadatak. Bilo koji. Nisu pristali. Rođena sam kao Bol, i ne mogu postati ništa drugo. Poremetilo bi kosmičku ravnotežu, samouvereno su ponavljali. Uostalom, tvrdili su, trebalo je da budem srećna što sam rođena sa svrhom, što imam smisao. Ljudi ga najčešće nemaju, i provode živote tragajući za njim. Na kraju ga, uglavnom, ni ne nađu. Nisam imala drugog izbora. Morala sam da im verujem. Oni nikada ne greše.

Zovem se Bol. Sretnem vas ponekad na ulici. Ne znate da sam to ja…

Po struci je profesor srpskog jezika i književnosti; u stvarnom životu, pak, bavi se svakojakim kreativnim radom – piše, crta, prevodi, igra se novinara, stvara šarene kreacije od svega što joj se nađe pri ruci. Voli uvrnute knjige, jednostavne ljude, i nebo u svim njegovim varijantama.