Žuti ljiljani

 

Na stolu, u kristalnoj vazi, su bili žuti ljiljani. Ceo stan je mirisao na njih. Ti si mi ih poklonio prethodne noći. Javio si mi da dolaziš.
“Stavi kafu”, napisao si.
“Nemoj kafu, bolje vino”, dodao si.
Izvadila sam čaše iz kredenca. One sa širokim obodom. Za specijalne prilike. Svaki tvoj dolazak je za mene bio specijalna prilika.
Pokušavala sam da izvadim pampur nožem kada si mi pozvonio na vrata. Glava ti je bila sakrivena iza buketa.
“Drži”, rekao si u tvom stilu.
“Predivni su”, odgovorila sam euforično.
Poljubio si me u čelu i uleteo u stan.
Nije bilo posebnog razloga za taj buket. Ni za tvoj dolazak. Ni za dve flaše alkohola. Ni za tri kutije cigareta. Nije bilo posebnog razloga ni za nas, a kamoli za to veče, koje smo proveli zajedno, umršenih nogu, na trećem spratu crvenog solitera.
“Ovo najviše volim kod tebe”, rekao si kasnije te noći, dok si vrteo okrnjeni pampur po rukama.
“Uvek nađeš način. Sa tobom je sve moguće. Ako nemaš vadičep, nož ga zameni. Kada te pozovem ti se javiš. Kada sam na dnu ti me podigneš. Kada ne znam šta bih ti me smestiš u fotelju i sipaš mi vino. I onda je sve opet uredu.”
Nasmejala sam se dok sam ti spuštala glavu u krilo. Mesečina je, kroz prozor, obasjavala naša tela. Kosa mi je bila rasuta po tvojim nogama. Prsti su ti milili po mom ramenu. Gledao si me zamišljeno. Nisam bila sigurna o čemu misliš.
“Ne znam, valjda uvek postoji način za prave stvari”, rekla sam ti šapatom, plašeći se tvog odgovora.
Ti mi nisi ni odgovorio, već si me dugo posmatrao i promatrao, kao da si merio svoja osećanja prema meni. Stavljao si na vagu moju privrženost i njenu odsutnost. Merio si da li više voliš njen buntovnički duh, ili moju emotivnu prirodu. Plava, ili crna. Osećanja, ili sigurnost. Borba, ili linija manjeg otpora. Danas, ili nikada. Nisam znala o čemu misliš, ali sam znala da misliš o njoj, kada god bi zatihnuo. Znala sam jer sam, u nekoj svojoj tišini, ja isto tako mislila o tebi.
“Vreme je da krenem”, naglo si mi sklonio ruku sa ramena.
“Hajde, ustaj, dosta si se izležavala”, rekao si.
Napolju je počelo da sviće, a svetlost te je terala iz mog stana. Kao da si se plašio jutra pored mene. Plašio si se da je, ako bi ostao, nikada više ne bi video.
Navukao si pantalone i kožnu jaknu. Pokupio si ključeve sa stola. Pogled si sakrio iza sunčanih naočara. Posmatrala sam te kako užurbano tražiš svoje stvari. Ustala sam tek kada si bio spreman. Ispratila sam te do vrata i ovlaž te poljubila u obraz.
“Čuvaj se”, rekla sam ti.
“Beograd je opasan kada se budi”.
Spustio si mi dlan na obraz.
“A ti si opasana kada ne spavaš. Idi, odmori.”
I otišao si. Čula sam tvoje cipele kako udaraju o stepenike.
Vratila sam se u stan i spustila sam roletne. Krenula sam da skupljam čaše, flaše i prazne kutije od cigareta, ali mi se pogled zaustavio na kristalnoj vazi.
Žuti ljiljani…
Sve je mirisalo na njih i pored oblaka dima.
I znala sam da čim zatvorim vrata za tobom ti postaješ njen.
I znala sam da te ona nikada neće voleti.
Bićeš joj samo jedan od onih kojima se vrati kada je svi iznevere.
I znam da ti nikada nećeš voleti mene.
Ja ću biti tvoje rame za plakanje, kada njoj tvoja glava postane preteška.
Tvoj beg od stvarnosti.
Tvoja sigurnost.
Tvoj okrnjeni pampur i čaša dobrog vina.
Ona ti je jutarnja kafa i prva misao.
Ona, jer te ne želi.
Ja sam ti noćna zanimacija, kada te obuzme insomnija.
Ja nikada nisam umela da sakrijem požudu.
Posmatrala sam to cveće.
Bio je to sasvim običan buket, sa velikom sivom mašnom.
Buket žutih ljiljana…
Ali, taj buket je bio moj poraz. Shvatila sam…
Donesio mi njeno omiljeno cveće. Cveće koje je ona, iste te noći, odbila da uzme.
Ja sam ga uzela i osećala sam se tako posebno zbog njega.
Shvatila sam…
Ti nisi ni znao da ja volim ruže. I nije mi bilo do ruža i ljiljana.
Bilo mi je do mene. Po prvu put od kad sam te upoznala…
Budi srećan. I oprezan. Beograd je opasan. Pogotovo ako nema ko da ti otvori vino bez vadičepa.


Autor: Anđela Češljarac