Zver

Bio je to pas bez imena i kuće. Dobri ljudi bi mu u prolazu bacili po koji zalog kako bi utolio svoju divlju glad, a oni koji su baš voleli pse bi stali i da ga malo pomaze i poigraju se sa njim. Eleonora je bila jedna od njih. Obožavala je pse – volela ih je mnogo više nego ljude. Ljudi su umeli da budu zli, ali to nije bio slučaj sa psima… Za razliku od ljudi, svi psi su dobri i svi psi idu u raj, verovala je.

Ovaj bezimeni pas joj je bio posebno drag i, kad god je imala priliku, uživala bi u druženju sa njim. Zvala ga je „Šmeker“, jer bi je uvek očarao samo jednim pogledom i osmehom. A i ona je njemu bila draga – bila je jedina porodica koju je imao.

Jednog dana je videla mladića kako u prolazu šutira Šmekera i upućuje mu par reči mržnje, gledajući na njega kao na niže biće čiji život i osećanja nemaju ama baš nikakvu vrednost. Bes je kuljao u Eleonori. Ljudi su umeli da budu zlobni, znala je, ali neki su umeli biti zlobniji od drugih – dokaz joj je stajao pred očima. Na takve ljude je gledala kao na niža bića, čiji život i osećanja, ako su ih i imali, nemaju ama baš nikakvu vrednost.

Nije se umešala. Nije pritekla Šmekeru u pomoć. Znala je da je suviše slaba da bi se suočila sa tom zveri koja je šutnula bespomoćnog psa. Samo je stajala u senci i posmatrala, jedva kontrolišući gorući bes u svojim grudima.

Zadovoljan sobom, mladić je ostavio pokunjenog psa iza sebe i nastavio svojim putem. Eleonora ga je pratila. Pratila ga je slabo osvetljenim ulicama grada koji je bio dom mnogobrojnim lutalicama poput Šmekera i poput nje same. Pratila ga je lako – mladić je bio predator i nije imao naviku da se osvrće, da baca pogled za sobom na bol koji je usput sejao. Pratila ga je dugo dok je novembarska noć postajala sve hladnija. Pratila ga je do njegove kuće na periferiji grada, a onda je zastala posmatrajući ga kako ulazi u nju. Setila se Šmekera i bes joj se ponovo rasplamsao u grudima. Ona možda i nije imala zaštitnika kada joj je, godinama ranije, bio potreban, ali Šmeker ima. Posmatrala je mladića kroz prozor kuće i strpljivo čekala da zaspi, a zatim je tiho kročila u njegov dom.

Sutradan, dok je mazila Šmekera, Eleonora mu je u poverenju šapnula: „Sinoć sam uspavala još jednu urbanu zver…“


Autor: Miroslav Stojković  ◊ Izvor fotografije: pinterest.com